studenti
Mesto za uspešne studente

Srbija u doba Karađorđevića od 1903-1918

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 0.0/5 (0 votes cast)

Već 1901.god. počela je jedna grupa oficira da kuje zaveru da bi nasilnim putem uklonila kralja Aleksandra.Grupa je nameravala da ukloni kralja na dvorskom balu,ali to nije učinjeno.Zavera je i dalje rasla. Na čelo zaverenika došao je kapetan Dragutin Dimitrijević Apis. Zavera je rasla u vojsci,najpre među mlađim oficirima,ali su joj prišli jedan general i dva pukovnika. Zaverenici su tražili podršku među političarima i našli je kod nazadnjaka iz Liberalne stranke, Đorđa Genčića i Jovana Avakumovića. U poduhvatu je učestvovalo i nekoliko naprednjaka,kao i bogati beogradski trgovac Hadzi Toma. Zastrašeni Timočkom bunom i posledicama ivanjdanskog atentata,radikali su ostali van zavere, mada su znali za nju. Zaverenici su uspostavili vezu i sa pretedentom na srpski presto Petrom Karađorđevićem. On nije bio začetnik zavere,ali je bio spreman da se koristi njenim rezultatima. Održavao je vezu sa zaverenicima preko Jakova Nenadovića,njegovog predstavnika u Beču. Takođe,pokušano je da se ispita i držanje Austrije i Rusije prema nameravanom prevratu. Prema izvesnim pokazateljima kralj Aleksandar je ponovo spremao zaokret u spoljnoj politici od Austrije prema Rusiji,a prema nekim nagoveštajima čak je smerao da se otrese i kraljice Drage. Austrijska diplomatija je u svakom slučaju bila upoznata s postojanjem zavere u Srbiji,a verovatno su i ruski obaveštajci imali podataka o njoj. Martovski protesti radnika i đaka odigrali su presudnu ulogu u razvoju zavere.
U noći 29.maja (11.juna) 1903.god. grupa od 28 oficira nasilno je prodrla u dvor,ubila kralja i kraljicu,a njihova tela izbacila kroz prozor.Takođe,ubijeni su predsednik vlade i ministar vojni,generali Dimitrije Cincar-Marković i Milovan Pavlović. Vojska je zauzela ključne objekte vlasti i veza u Beogradu,i tako je zavera uspela. Prevrat izvršen u Beogradu nije bio revolucija u pravom smislu reči pošto nije promenio društvenu strukturu Srbije,niti je menjao njen ekonomski sistem. To je bio vojni puč koji je odgovarao interesima liberalnog građanstva kao način da se otvori put građanskoj demokratiji,ustavnosti, i parlamentarizmu.Vojnim pučem 1903.god. uklonjena je i poslednja prepreka da se uvede parlamentarizam za koji se zalagalo i borilo srpsko građanstvo.Smrću kralja Aleksandra ugasila se i dinastija Obrenovića koja je,sa prekidom u razdoblju 1842-1858.god.,vladala Srbijom od drugog srpskog ustanka 1815.god.
• Prevrat je označio prekretnicu u unutrašnjoj i spoljnoj politici Srbije, i označio početak novog razdoblja koje je trajalo do prvog svetskog rata. To razdoblje bilo je obeleženo unutrašnjim uvođenjem ustavne i parlamentarne građanske demokratije i aktivnom nacionalnom spoljnom politikom.Suštinski ove promene su označile završetak procesa političkog i ekonomskog oslobođenja Srbije.

Stupanje dinastije Karađorđević na presto

Nova revolucionarna vlada Jovana Avakumovića sazvala je raspušteno narodno predstavništvo koje je vratilo ukinuti Ustav iz 1888.god. i izabralo Petra I Karađorđevića za novog vladara Srbije. To je bio predznak nove političke klime u kojoj je težište političkog života preneto sa dvora na Skupštinu,i značilo pobedu ideja koje su krčile put u Srbiji u razdoblju od 1878. do 1903.god. Političke stranke dobile su nov polet i snagu kroz parlamentarizam,ali se ni dvor nije odmah predavao,kao što je i vojska zadržala svoj stari uticaj,delimično u dnevnoj politici,a posebno u trenucima nacionalnih kriza. S toga na razvoj srpskog parlamentarizma u periodu od 1903.do 1906.god. snažno deluju tri određena činioca: političke stranke,dvor,i vojska.
Uspostavljanje parlamentarizma značilo je i aktiviranje političkih stranaka. Osim radikalne stranke,sve građanske stranke donele su nove programe, prilagođavajući se novim političkim uslovima. Dok su se jedni radikali držali svog starog programa donetog još osamdesetih godina,dotle je nova Samostalna radikalna stranka koja se 1904.god. konačno izdvojila iz krila starih radikala unela u svoj program privredne zahteve u korist sela i istakla da će u spoljnoj politici „negovati duh jugoslovenskoj zajednici“. Kao svoju glavnu parolu istakli su moralni preporod srpskog političkog i javnog života uopšte. Liberalna stranka se konačno pocepala na dve frakcije – narodnu (nacionalnu),i liberalno-demokratsku (narodnjačku) stranku.Napredna stranka,raspuštena 1897.god., ponovo se organizovala 1906.god. s programom koji je bio skrojen u starom duhu izmene ustava u konzervativnom smislu (dvodomni sistem).Nova stranka,Srpska seljačka sloga,kao pokušaj klasne seljačke organizacije stajala je na antibirokratskim pozicijama,ali nije pokazala uspeha u već opredeljenom seljaštvu koje je sledilo građanske stranke.
Posle 1903.god. u srpskom političkom životu javila se jedna nova politička radnička stranka zasnovana na načelu marksističke radničke organizacije.Nakon osnivanja Beogradskog radničkog društva i pokretanja „Radničkih novina“,početkom avgusta 1903 god. na osnivačkom kongresu u Beogradu osnovana je Srpska socijal-demokratska stranka. Njen program se dobrim delom ugledao na Erfurtski program nemačke socijal-demokratije : u njemu je bila osuđena politika građanskih stranaka kao izraz interesa buržoazije, zahtevana je svetovnost škole, ravnopravnost žena, donošenje radničkog zakonodavstva koje će ograničiti radno vreme, zabraniti dečji noćni rad, regulisati isplate nadnice i obezbediti nedeljni odmor. Uporedo sa osnivanjem stranke održan je i prvi kongres Radničkog saveza kojim je stvoren jedinstven sindikalni pokret. Marksističko vođstvo stranke činili su Radovan Dragović,i Dimitrije Tucović. Industrijski polet Srbije dao je polet i radničkom pokretu uopšte na početku XX veka.
Glavnu ulogu u parlamentarnom životu imala je radikalna stranka.Ona je na prvim skupštinskim izborima održanim u septembru 1903.god. osvojila većinu koja im je omugućila da obrazuju kabinet i da sa manjim prekidima ostanu na vlasti sve do 1918.god. Vladavinu starih radikala najozbiljnije je ugrozio rascep sa mlađim radikalima tkz. samostalcima. Taj rascep je bio neizbežan u procesu dalje polarizacije srpskog građanstva,kao i smene generacija u političkom životu. Rascep u radikalnoj stranci bio je najznačajniji događaj političke istorije Srbije posle 1903.god. i znatno je uticao na pravac razvoja srpskog parlamentarizma uopšte.Obe radikalne stranke,starija i mlađa, bile su po snazi uglavnom izjednačene,pa su skupštinske izbore i odnose u Skupštini dovodile do mrtve tačke.
Prevrat izvršen učešćem oficira mogao je istaći ulogu vojske u unutrašnjem političkom životu. Istina je da su izvršioci prevrata predali vlast građanskim političarima po svršenom činu i da nisu pokušali da obrazuju vojnu vladu.Ali to nije značilo da su se vojnici odrekli svake uloge u daljem političkom životu zemlje.Jedna grupa zaverenika odmah je okružila novog kralja,zauzela važne položaje u vojsci,i počela čišćenje načelnih i ličnih protivnika,većinom pristalica svrgnute dinastije. Oficirski kor se posle 1903.god. pocepao na dve struje: na pristalice zaverenika, i njihove protivnike. Protivnici zaverenika su zahtevali da se oni isključe iz vojske i budu sudski kažnjeni za kraljoubistvo.Delatnost protiv zaverenika odrazila se u pokušaju pobune podoficira u Kragujevačkom garnizonu u aprilu 1906.god.,ali pokret nije imao jaču podršku.On je bio kombinovan s međunarodnim zapletom koji je nastao usled protivljenja Engleske da prizna novi režim u Srbiji. Zaverenici su u početku našli punu podršku kod kralja,ali ih je njegovo ustezanje da prekine veze s političkim strankama i počini neustavna akta postepeno udaljavalo od njega,cepajući ih na dva zavađena krila: zaverenike koji su ostali uz dinastiju i one koji su se okrenuli protiv nje.Ovaj raskid se mogao osetiti već od 1906.god. kad je kralj popustio pod engleskim pritiskom,kao i na savet političkih stranaka,te penzionisao glavne učesnike u majskim događajima iz 1903.god. Ovaj rascep u vojsci doveo je kasnije do podele na tkz. „Crnu ruku“ i „Belu ruku“,što je dobilo krvav rascep u Solunskom procesu 1917.god.
Pored oficira učesnika u zaveri,odane pristalice dinastije obrazovale su 1903-1906.god. neku vrstu civilne klike u dvoru. Ovi ljudi su se mešali u unutrašnju politiku,posredovali su u austrijsko-srpskom sukobu iz straha da jače zaoštravanje sa Habsburškom Monarhijom može ugroziti i samu dinastiju u Srbiji,a posebno su oštro istupali protiv Nikole Pašića i starih radikala.
Pobedom shvatanja liberalnog građanstva koje je ostvareno u parlamentarizmu,
vojska je izgubila ulogu neposrednog zaštitnika monarhije i vladara,mada je opštim pogoršanjem spoljnopolitičkog stanja od 1903.god. dobila u značaju kao jemac za nezavisnost zemlje.

Nastavi sa čitanjem..

Nabavkom greb greb kupona 1000, dopunite vaše kredite i preuzmite gomilu radova.

Ostavite komentar

Morate biti ulogovani da biste komentarisali.