studenti
Mesto za uspešne studente

Uloga upravljanja opasnim otpadom u odrzivom razvoju

VN:F [1.9.22_1171]
Rating: 5.0/5 (1 vote cast)

1. UVOD
Suočeni sa ubrzanom degradacijom životne sredine i eksploatacijom prirodnog bogatstva ljudi su u želji da utiču na svoju budućnost odlučili da složno nastupe, tražeći da dalji ekonomski i privredni napredak bude u skladu sa Održivim razvojem. Aktivno učešće svih, a posebno mladih, u stvaranju zdrave i nezagađene životne sredine primaran je cilj. Ulaganje u ekološke edukacije mladih i stvaranje visoko stručnih ekoloških
kadrova dovelo bi do stvaranja odlučnog javnog mnjenja koje poštuje, razume i štiti svoju životnu sredinu i prirodna bogatstva.
Da bi se omogućio dalji napredak ljudske populacije neophodno je usvajanje i primenjivanje Održivog razvoja. Osnovna ideja Održivog razvoja je zadovoljavanje potreba sadašnjih generacija, bez uskraćivanja mogućnosti narednim generacijama da zadovolje svoje potrebe. Strategija održivog razvoja u oblasti rudarstva svodi se na permanentno, dugoročno smanjenje potrošnje primarnih rezervi metala, uz
istovremeno stalno povećanje proizvodnje metala iz reciklaže, do „konačnog“ cilja da se ona izjednači sa potrošnjom.
Tehnologije za pripremu mineralnih sirovina primenjuju se i u oblasti reciklaže u cilju očuvanja životne sredine i primarnih resursa. U ovom radu prikazano je kako se procesi drobljenja, mlevenja, klasiranja, magnetne separacije, elektro separacije, gravitacijske i flotacijske koncentracije uspešno primenjuju u tehnologijama reciklaže otpada.

Prorodni resursi su opšte dobro i zajedničko bogatstvo. Njihovo korišćenje,
privredna primena i ekonomsko vrednovanje treba da budu planski usmereni i namenski
konstrolisani.
Bez obzira na vrstu, strukturu i pojedinačne količine, oni su osnov za predstojeći
privredni i ekonomski razvoj svake zemlje, tako i Srbije. Naravno, postoji i deo prirodnih
resursa koji mora ostati izvan ekonomskih i privrednih tokova i koji treba da bude sačuvan za sadašnje i buduće generacije, a to posebno važi za one resurse koji se teško obnavljaju i neobnovljive prirodne resurse.
Pristup prirodnim resursima mora da obuhvati definisanje politike i strategije
njihovog održivog korišćenja, kao i definisanje zakonodavno-pravnog okvira za njihovo
efikasno sprovođenje.
Prirodnim resursom obično nazivamo sve ono što potiče od Zemlje – zemljište,
biljke, životinje, vodu, drvo, naftu, metale i ostalo. Sve što jedemo, koristimo ili kupujemo predstavlja ili prirodni resurs ili je nastalo od njega. Prirodni resursi su svuda oko nas, a zbog sve većih i rastućih potreba, mi ih vrlo brzo trošimo. Mnogi prirodni resursi se iscrpljuju brže nego što mogu biti zamenjeni novim.
Iz tog razloga mora se obratiti pažnja na činjenicu da će se neki od njih u potpunosti
iscrpeti ukoliko ne smanjimo potrošnju, što je ozbiljan problem, zato što živi svet na Zemlji zavisi od ovih resursa.
Mineralni resursi spadaju u grupu neobnovljivih resursa. To su iscrpljivi resursi i
zbog toga je potrebno njihovo racionalno korišćenje tj. štednja, koje se u savremeno vreme ostvaruje: reciklažom, supstitucijom i uvozom.

Korišćenje mineralnih resursa izaziva veliko zagađenje životne sredine i praćeno je
sledećim pojavama:
• velika degradacija zemljišta
• veliko zagađenje vazduha
• veliko zagađenje površinskih i podzemnih voda
• velika količina čvrstog i tečnog otpada
• velika količina otpadnih voda.

2. KRATKA ISTORIJA ČISTIJE PROIZVODNJE

Sa razvojem ljudske civilizacije na zemlji i porastom populacije dolazi do
povećanja negativnih uticaja čoveka na životnu sredinu. Problemi kao posledica čovekove nepažnje javljaju se još u antičko doba. Tu se spominju problemi erozije uzrokovani preteranom sečom šume, kao i zagađenje vode teškim metalima eksploatisanim u rudnicima. Ipak, svi ovi problemi su bili lokalnog ili regionalnog tipa. Takvo stanje se zadržalo sve do industrijske revolucije. Početak dvadesetog veka je prekretnica kada dolazi do globalizacije ekoloških problema kao i intenzivnije degradacije čovekove okoline.
Raniji pristupi ovoj problematici su se sastojali od izbegavanja problema, a mogu se svesti u tri kategorije:
1. Uprljaj i beži – ovaj pristup je bio tipičan za mesta sa malom naseljenošću, a
sastojao se u migracijama stanovništva izazvanih degradacijom okoline
(najčešće usled degradacije obradivog zemljišta)
2. Razredi i rasprši – ovo je bio jedini način upravljanja otpadom u predindustrijskom
dobu bazirano na prirodnom kapacitetu samoprečišćavanja.
3. Koncentriši i zadrži – jedno vreme je smatrano za dobru metodu upravljanja
otpadom na zemlji, npr. za kontrolisano odlaganje toksičnog i nuklearnog
otpada. Međutim, usled fizičkog propadanja kontejnera i/ili kontrole, bilo je
nemoguće garantovati dugoročno skladištenje bez pojave curenja.

Od 60-tih godina pa naovamo, postalo je jasno da strategija ‘’razredi i rasprši’’ nije
više efikasna u borbi sa tačkastim izvorima zagađenja. Zbog toga su nova tehnologija i
poslovanje zasnivani na uvođenju procesa prečišćavanja na kraju proizvodnog procesa ili
tzv. ‘’end-of-pipe’’ tretmana. Iako je do određenog stepena efikasan, ovaj pristup ‘’tretman na kraju procesa’’ nije ‘’rešenje’’.
End-of-pipe tretman ima i nusprodukte kao što je otpadni mulj, koji mora biti
odložen ili spaljen, što stvara novu dimenziju zagađenja životne sredine koja je i
neprihvatljiva.
Tek u poslednjih 10-15 godina, došlo se na ideju da se smanje emisije štetnih
materija na izvoru njihovog postanka. Ova strategija prevencije zagađenja i minimizacije
otpada je bila neophodna da bi se smanjili ogromni troškovi prečišćavanja, posebno od
momenta kada je u pravni sistem uveden princip zagađivač plaća.
Ovaj novi pristup, nazvan «čistija proizvodnja» obećava, jer ujedinjuje ekološku i
poslovnu stranu problema.

Nastavi sa čitanjem..

Nabavkom greb greb kupona 1000, dopunite vaše kredite i preuzmite gomilu radova.

Ključne reči Ključne reči: ,

Ostavite komentar

Morate biti ulogovani da biste komentarisali.