Agresivnost kod učenika

Tokom proteklih decenija postali smo svedoci sve većeg porasta agresivnosti i nasilja kako u porodici, tako i u domu učenika. Mnogobrojni primeri iz svakodnevnog života nam ukazuju na pojavu agresivnosti među učenicima, a mediji često izveštavaju o surovim tučama i razračunavanju u školama. Na žalost, sa razvojem informacijskih tehnologija, među učenicima je nastao trend da snimaju tuče između vršnjaka i zatim da ih postavljaju na razne sajtove poput Uoi Tise, Rasesook. Nasilje između učenikaje rasprostranjeno u školama širom sveta i poprimilo je, čini se oblike pandemije. Nasilje se javlja u svim etapama školovanja i u svim sredinama. Žrtve nasilja su istovremeno i učenici i nastavnici, kao i drugi članovi obrazovnog sistema, a oni koji uzrokuju ili podstiču nasilje se nalaze vrlo često u školi ili u njenoj neposrednoj sredini. Mnoga istraživanja pokazuju da je nasilje u vaspitno – obrazovnim ustanovama podjednako zastupljeno kako u svetu, tako i kod nas. Javlja se u urbanim i seoskim sredinama i suprotno utvrđenom mišljenju da su dečaci znatno više agresivniji od devojčica, istraživanja pokazuju da su i devojčice sklone agresivnom ponašanju isto kao i dečaci.
Baveći se proučavanjem problema nasilja i agresivnosti adolescenata, P. Brkić konstatuje da je većina dece u školama izložena fizičkom nasilju, ali i verbalnim pretnjama nasiljem, zatim zastrašivanju i unošenju nereda u odeljenje, koji izaziva mali procenat učenika, ali oni otežavaju normalno funkcionisanje života u školi i odvijanje procesa nastave i učenja.
Jako je zabrinjavajuće to što deca i omladina sve više koriste razna oružja (noževe, pištolje, bejzbol palice, metalne šipke itd.), u sukobima i tučama kao i porast grupnih i masovnih tuča, koje se sve češće završavaju tragično tj. smrtnim ishodom (Brkić, 1998).
Sredinom 2011. godine u javnosti je iscurela vest da su četrnaesto godišnjeg učenika osnovne škole u Nišu zlostavljali. U potresnom svedočenju pisalo se u medijima, koji su želi da skrenu pažnju na problem vršnjačkog nasilja, oni kažu da je Aleksa godinu dana trpeo maltretiranje u školi, kako od učenika tako i od nastavnika i direktorke. Čak osam puta bio je prebijen, imao je potres mozga, hematome, modrice po glavi i telu, povredu noge, primao je infuziju, lomili su mu naočare, a o svemu su bili obavešteni direktorka škole, psiholog, razredni starešina, školski policajac, Policijska uprava Niša… I niko ništa nije učinio da ga zaštiti.
„
Desetogodišnji dečak iz San Dijega na smrt je ubo 12-godišnjeg druga u grudi kuhinjskim nožem. Policija San Dijega je saopštila da se nekoliko dečaka igralo na kolskom prilazu porodičnoj kući kada su komšije čule jezive krike. Dvanaestogodišnji dečak je u krvi prevezen u bolnicu, ali je nažalost preminuo posle nepuna dva sata“ (ABC-njuzy).
Na žalost, postoje puno primera koji ističu agresivno i nasilničko ponašanje učenika osnovnoškolskog uzrasta. U ovo radu nastojaćemo da utvrdimo fenomen agresivnosti, kako i koliko učenici petog i osmog razreda ispoljavaju agresivnost, šta nastavnici misle o tome itd.
Namera nam je da objasnimo, obrazložimo i razgraničimo koji su uslovi i postupci agresivnosti kod učenika i adolescenata. Pri tome se oslanjamo na saznanja i tumačenja savremenih autora koji se bave ovim problemom i nalazima empirijskih istraživanja u u kojima je proučavan pojam agresivnosti. Značajno je istaći konstataciju da je agresivnost izražena kod učenika srednje škole, te da su pedagozi, vaspitači i praktičari u svom radu dužni da ovaj problem suzbiju pedagoškim delovanjem. U ovom radu pokušaćemo da predočimo i proučimo neka rešenja i postupke za koja verujemo da mogu da problem agresivnosti suzbiju.
Namera nam je da uvidimo neposrednu vaspitnu praksu i kroz empirijsko istraživanje utvrdimo nivo i stepen agresije i nasilja kod učenika. Verujemo da je izuzetno važno utvrditi u kojoj je meri i na koji način je isponjena agresija pre nego što se pristupi postupcima i metodama kojim se ona može kontrolisati i sprečiti.