Anksioznost

UVOD

Anksiozni poremećaji su među najčešćim mentalnim poremećajima u opštoj populaciji. Skoro 30 miliona osoba je obolelo u Sjedinjenim Državama, pri čemu žene dva puta češće oboljevaju nego muškarci. Poremećaje odlikuje hronicitet, kao i česta rezistentnost na terapiju. Mogu biti razmatrani kao porodica povezanih, ali različitih mentalnih poremećaja, klasifikovanih na: panični poremećaj sa ili bez agorafobije, agorafobiju sa ili bez paničnog poremećaja, specifične fobije, socijalne fobije, opsesivno- kompulsivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj, akutnu reakciju na stres i generalizovani anksiozni poremećaj (uz postojanje i mešanog anksioznodepresivnog poremećaja) .

Svako je iskusio anksioznost. Ona se obično opisuje kao difuzan, neprijatan osećaj nelagodnosti, praćen simptomima autonomnog sistema, kao što su: glavobolja, perspiracija, palpitacije, stezanje u grudima, neprijatnost u stomaku, nemir koji onemogućava duže stajanje ili sedenje na istom mestu. Bitno je napraviti jasnu distinkciju između anksioznosti i straha. Strah je odgovor na poznatu, spoljašnju, definisanu, nekonfliktnu pretnju, dok anksioznost predstavlja reakciju na pretnju koja je nepoznata, internalizovana, nejasna, proizašla iz konflikta. Iako se ovakva distinkcija javila sasvim slučajno, omaškom u prevodu, prema postfrojdovskim psihoanalitičkim formulacijama potpuno je opravdana. Adaptivna anksioznost prevenira štetu opominjući osobu da izvede neke radnje kako bi se pripremila za opasnost. Međutim, ako ego ne funkcioniše valjano i disbalans traje suviše dugo, osoba oseća hroničnu anksioznost .