Zelena gradnja kao jedan od uslova povećanja energetske efikasnosti

1. UVOD

U poslednjim decenijama dvadesetog veka procesi ubrzane industrijalizacije i urbanizacije dovode do zagađenja životne sredine, klimatskih promena, narušavanja biosfere, rasipanja prirodnih resursa, ekonomske i energetske krize, što nameće potrebu za korenitim društveno-ekonomskim promenama u gradovima 21. veka i to u pravcu podsticanja održivog razvoja [20].

Pojam održivi razvoj se definiše prema Deklaraciji usvojenoj na Svetskom Samitu u Riu (1992.) kao razvoj koji omogućava zadovoljenje sadašnjih potreba bez dovođenja u pitanje mogućnosti zadovoljenja potreba budućih generacija kao i proces promena u kojem su eksploatacija resursa, smer investicija, orijentacija tehnološkog razvoja i institucionalne promene usklađene sa povećanjem sadašnjih i budućih potencijala za zadovoljavanje ljudskih želja i aspiracija [10]. Prema tome, održivi razvoj podrazumeva uspostavljanje balansiranog odnosa između društveno-ekonomskog razvoja i zaštite životne sredine.

U toku globalne ekonomske krize kao glavni prioritet za održivi razvoj identifikovana je zelena ekonomija koja je predstavljala i glavnu temu na Rio+20 Konferenciji Ujedinjenih Nacija o održivom razvoju. UNEP (United Nations Environment Programme) definiše zelenu ekonomiju kao ekonomiju čiji rezultati dovode do poboljšanja ljudskog blagostanja i socijalne jednakosti, dok značajno smanjuje rizike po životnu sredinu. Radna grupa za zelenu ekonomiju Međunarodne trgovinske komore definiše zelenu ekonomiju na sledeći način: „Poslovna zajednica smatra da je termin zelena ekonomija ugrađen u širi koncept održivog razvoja. Zelena ekonomija se opisuje kao ekonomija u kojoj ekonomski rast i ekološka odgovornost funkcionišu zajedno jačajući se uzajamno i istovremeno podržavajući napredak društvenog razvoja. Biznis i industrija imaju ključnu ulogu u pružanju ekonomski održivih proizvoda, procesa, usluga i rešenja koji su potrebni za prelazak na zelenu ekonomiju”.

U izveštaju Ujedinjenih Nacija o zelenoj ekonomiji prepoznate su dve grupe investicionih prioriteta: investiranje u energiju i energetsku efikasnost koje uključuje obnovljivu energiju, proizvodnju, upravljanje otpadom, građevinu, transport, turizam i urbanizam i investiranje u prirodni kapital koje uključuje poljoprivredu, ribarstvo, vodoprivredu i šumarstvo [25][26].

Građevinski sektor može jednostavno da doprinese razvoju zelene ekonomije kroz transformaciju tradicionalnih gradova u moderne zelene gradove. Razvoj gradova mora biti planski i kontrolisan, pošto se samo takvim pristupom vraća životna sredina u grad i ublažavaju se negativni uticaji čoveka.

2. ZELENA GRADNJA

Zelena gradnja predstavlja gradnju objekata korišćenjem procesa koji ostvaruju minimalne negativne uticaje na životnu sredinu tokom životnog ciklusa objekta, odnosno od nastanka, dizajna, projektovanja, gradnje, održavanja, renoviranja, pa do rekonstrukcije. Ovaj novi način gradnje proširuje i dopunjuje klasičan način doprinoseći ekonomičnosti, energetskoj efikasnosti, trajnosti, kao i komforu samog objekta. Zelena gradnja je poznata kao održiv i isplativ način gradnje. Komponente zelene gradnje su:
• Povećanje energetske efikasnosti i korišćenje obnovljivih izvora energije
• Efikasno korišćenje vode
• Ekološki građevinski materijal i specifikacije
• Smanjenje otpada
• Smanjenje toksičnih materija
• Poboljšanje kvaliteta ambijentalnog vazduha
• Pametni rast (smart growth) i održivi razvoj [3].
Zelene zgrade su osmišljene sa ciljem da se uticaj izgrađenog okruženja na zdravlje ljudi i životnu sredinu (Tabela 1.) smanji kroz:
• Efikasno korišćenje energije, vode i drugih resursa
• Zaštitu i poboljšanje zdravlja zaposlenih i samim tim povećanje produktivnosti
• Smanjenje otpada, zagađenja i degradacije životne sredine