Industrijska politika Evropske unije posle 2000. godine

Evropska unija (EU), koja danas postoji kao jedinstvena ekonomska i politička zajednica 28 država članica (koje svojom površinom zauzimaju najveći deo teritorije Evropskog kontinenta), ima svoje korene u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata (European Union, How the EU works, 2013). Ideja ratom opustošenih evropskih država bila je da ekonomskom kooperacijom obnove svoje nacionalne ekonomije, onemoguće eventualne ponovne sukobe između sebe i ujedno se zaštite od konkurencije sa strane. U decenijama koje su usledile, pokazalo se da su sredinom i u drugoj polovini dvadesetog veka najveća opasnost, u smislu konkurencije za evropske države, bile SAD i Japan. SAD je iz rata izašla kao pobednik i njena zahuktala privreda bila je bazirana na masovnoj proizvodnji. U tom periodu, SAD nije imala konkurenciju u svetu. Do temelja porušeni Japan, kao jedan od najvećih gubitnika Drugog svetskog rata, fanatičnim radom i zalaganjem upravo uz pomoćameričkih inženjera i konsultanata, ubrzano je postao svetska ekonomska super sila.
Ovo su bili glavni razlozi zbog kojihje 1951. godine, Pariskim ugovorom na period od 50 godina, osnovana Evropska zajednica za ugalj i čelik (engl. European Coal and Steel Community). Ova zajednica imala je ulogu prvog koraka ka ujedinjenju Evrope i trebalo je da eliminiše svaku mogućnost eventualnih daljih ratova između država članica, udruživanjem njihovih teških industrija, kao i odbranu evropskih država od pomenutih i drugih konkurentskih ekonomija (European Union, The Schuman Declaration, 2014). Istih šest država, koje su osnovale Evropsku zajednicu za ugalj i čelik (Zapadna Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg), 1957. godine u Rimu su potpisale ugovore o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju (engl. European Atomic Energy Community) i Evropske ekonomske zajednice (engl. European Economic Community).