Obaveznost morala

VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ZA MENADZMENT U SAOBRAĆAJU

Poslovna Etika

SEMINARSKI RAD

Tema:
Obaveznost morala

Profesor: Student

1.Uvod

Najveći broj definicija morala određuje moral kao jednu vrstu društvenih normi o ljudskom ponašanju. Kad se moral sagledava kao skup normi određene vrste, onda se može konstatovati da postoje dva ,,najrasprostranjenija’’ značenja ovog pojma:

Prvo značenje reči moral jeste: vrsta normi koje imaju određenu sadržinu i time se obuhvata sadržinski (materijalni) pojam morala. Drugo značenje: norme koje imaju određeni oblik (formu) i njime je obuhvaćen spoljni (formalni) pojam morala (Lukić 1995, 111).

Navodimo i veoma uticajnu definiciju morala koju je predložio Vuko Pavićević prema kojoj je ,,moral oblik ljudske prakse, oblik delatnog, praktičnog odnošenja čoveka prema svetu, prema drugim ljudima kao i prema sebi samom’’ (1974, 11).

On [moral] se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja kao pozitivno ili negativno vrednih (odnosno nevrednih), pri čemu se prvi odobravaju, žele, preporučuju, zapovedaju, a drugi ne odobravaju, kude, osuđuju, zabranjuju (Pavićević 1974, 111).

Inače, pojedinačno delanje i delanje u okviru društva (zajednice) odnosi se na sledeća pitanja moralnog fenomena:

– izvor ili poreklo moralnosti,
– način uspostavljanja moralnog fenomena,
– delatne oblike moralnosti i
– svrhu (smisao) moralnosti.

2

2. Obaveznost morala

Na osnovu prethodno opisanih definicija, moral se može definisati kao skup obaveznih (imperativnih) društvenih normi. Moralna obaveznost se sagledava dvojako, to jest, kao:

– društvena (spoljna, heterogena) i
– individualna (unutrašnja, autentična).

Unutrašnja obaveznost morala je možda najvažnije svojstvo morala, koje opisuju sledeće karakteristike (Jevtić 2004, 9):

– bezuslovnost – kategoročnost ili apsolutnost – (bezuslovnost se sastoji u tome što moralna norma obavezuje sama po sebi, odnosno ona nije sredstvo za ostvarenje nečeg drugog van morala);

– vrednost (moral je vrednost sama po sebi; autonomna je i nije izvedena iz neke druge vrednosti koja bi joj služila kao sredstvo);

– ,,dobro’’ kao vrhovna moralna vrednost (vrhovna moralna vrednost je dobro samo po sebi, to jest, moralno dobro);

– posebno moralno osećanje (moral ne predstavlja samo saznanje o potrebi postupanja na određeni način, već i osećanje da se tako mora postupati);

– trenutnost (o moralnom postupku se ne razmišlja predugo; odluka o određenom načinu delovanja donosi se odmah po nastanku problema – predmet promišljanja su samo sredstva za ostvarenje morala);

– pritisak na ljudsku prirodu (moralna obaveza se ispoljava u vidu svojevrsnog pritiska na osobu da postupi na određen način, uprkos tome što su njene sklonosti i želje u suprotnosti sa preovlađujućim moralom u društvenoj grupi);

– čoveštvo (moralnost je najuzvišenija osobina čoveka; ona čoveka najviše čini čovekom);

– griža savesti kao sankcija (pod grižom savesti podrazumeva se autonomno osećanje koje nastaje posle nepridržavanja moralnih normi).

Spoljašnja obaveznost, međutim, nije svojstvena samo moralu već i drugim društvenim normama; na primer, pravnim. Sve društvene norme su obavezne, a društvo zahteva njihovu primenu bez obzira na unutrašnju obaveznost morala.
Do podudarnosti spoljašnje i unutrašnje obaveznosti dolazi u retkim situacijama, to jest onda kada se gubi razlika između društvenog i individualnog (ličnog) morala. Ukoliko osoba kao unutrašnju obavezu oseća određeno delovanje, a društvo mu nameće drugi, dolazi do ,,sukoba morala pojedinca i društvenih moralnih normi’’ (Jevtić 2004, 9).
Polazeći od upravo opisanih karakteristika obaveznosti morala, formalno se pojam morala može definisati na sledeći način:

To je skup društvenih normi koje subjekt, kao sopstvenu bezuslovnu, samociljnu obavezu, zasnovanu na dobrom kao samostalnoj vrhunskoj vrednosti, u moralnoj situaciji oseća trenutno celim bićem, a ne

3