Ekonomske funkcije savremene drzave

1. UVOD

Prisustvo države u ekonomiji je postojalo oduvek, pa je i samim tim uvek postojala i težnja “ekonomske slobode”, odnosno neuplitanja države u ekonomiju. U ovom segmentu, važno mesto zauzima stav Adam Smitha iz dela ” Istraživanje o prirodi i uzrocima bogatstva naroda”. Adam Smith je smatrao da će opšti interesi biti ostvareni ako budu prepušteni slobodnom delovanju, bez uplitanja bilo kojeg stranog autoriteta-države. Odnosno, objektivnost naučne analize ne sme biti nametnuta konstrukcija stranog autoriteta. Na drugoj strani, engleski ekonomista iz škole državnog intervencionizma, John Keynes je smatrao da je potrebno nešto i žrtvovati od individualnih sloboda da bi ekonomija u celini bolje funkcionisala. On smatra da država, zavisno od situacije, treba preduzimati određene mere u ekonomiji.
U prvom delu seminarskog rada detaljnije je obrađena uloga države u pogledu formulisanja i primene pravila tržišne privrede, obezbeđenja funkcionisanja odgovarajuće institucionalne infrastrukture, korigovanja tržišta u slučaju neadekvatne upotrebe resursa, aktivnog učešća u investicionoj politici i organizovanja privrednih aktivnosti.
U drugom delu seminarskog rada pažnja je posvećena osnovnim ekonomskim funkcijama i načinu organizovanja aktivnosti države u savremenim uslovima, što podrazumeva obavljanje šest osnovnih funkcija bitnih za funkcionisanje tržišne privrede. Dakle država:
-obezbeđuje pravni sistem kojim se definišu pravila ponašanja za sve ekonomske učesnike ;
-vrši alokacionu funkciju kao vlasnik u pojednim oblastima privređivanja, krupnih infrastrukturnih sistema;
– vrši regulacionu funkciju u svim onim oblastima gde tržišni mehanizam otkazuje ili gde država ima posebnog interesa u pogledu uslova u kojima se odvija ekonomska aktivnost;
– vrši stabilizacionu funkciju mehanizmima, instrumentima i merama ekonomske politike, stvara stabilne uslove privređivanja u uslovima kada to tržišni mehanizam nije u stanju da sam obezbedi;
– vrši redistributivnu i socijalnu funkciju jer putem svojih budžetskih i drugih mehanizama obezbeđuje vantržišnu preraspodelu nacionalnog dohotka u korist pojedinih društvenih grupa i slojeva;
-vrši razvojnu funkciju time što sprovodi razvojnu strategiju zemlje u skladu sa osnovnim ekonomskim i socijalnim ciljevima.
2. EKONOMSKE FUNKCIJE SAVREMENE DRŽAVE
Prilazeći fenomenu privrednog razvoja kao procesu koji je podložan kontroli i upravljanju, ekonomska nauka je gotovo jedinstvena u stavu da se njime može upravljati na dva osnovna načina:

a) putem automatske regulacije
b) putem svesnog upravljanja

U istraživanju razvojne preformanse neke privrede ekonomska teorija je danas prilično jedinstvena u stavu da tržište ima odlučujući značaj u gotovo svim privrednim kretanjima. Međutim, u svim privredama prisutna je i aktivna uloga države u upravljanju ukupnim društvenim, pa u tom sklopu i celokupnim privrednim razvojem.
Državno upravljanje u svakoj privredi funkcioniše pod okriljem određenje političke strukture. Postojanje političkog okvira državne regulacije ima svoj duboki smisao. Karakter određenih aktivnosti u velikoj meri zavisi od toga koliko se očekije da se ostane na vlasti. Takođe su poznate brojne mere pomoću kojih kreatori makroekonomske politike pokušavaju da ojačaju svoje političke pozicije uoči izbora.
Prilikom proučavanja ekonomskih funkcija savremene države treba imati u vidu i jedan od ključnih makroekonomskih problema koji govori o odnosu između kategorija alokativne efikasnosti i pravičnosti. Ekonomska efikasnost i socijalna pravednost su dve dimenzije složenog i u osnovi krajnje konfliktnog fenomena upravljanja ekonomskim tokovima. U suštini svaki koncept makroekonomskepolitike se temelji na pogodbi (trede off-u) između efikasnosti ipravičnosti. Pogodba između efikasnosti i pravičnosti je predmet mnogobrojnih teorijskih rasprava i ona po nekim autorima predstavlja najveći kompromis koji se svojom aktuelnošću nameće u mnoštvu socijalnoekonomskih dimenzija upravljanja razvojem nacionalne ekonomije. Davanje prednosti pravičnosti uvek podrazumeva određeni nivo alokativne neefikasnosti, odnosno izgubljenu proizvodnju. Aktuelna makroekonomska teorija je gotovo jedinstvena u stavu da alokativni gubici nastali kao posledica pogodbe na relaciji efikasnost-jenakost mogu biti daleko veći nego što je to smatrala kejnsijanska teorija.
„Analiza ekonomske stvarnosti privreda sa najdužom tržišnom tradicijom nedvosmisleno potvđuju stav po kome su one počev od velike ekonomske krize tridesetih godina, pa sve do donašnjih dana koristile, a i danas upotrebljavaju, širok sprektar mera sa osnovnim ciljem podizanja efikasnosti privrednog razvoja. Razumljivo, mehanizam tog delovanja i njegov intenzitet razlikuje se od jedne do druge države kao i od vremenskog intervala u kome se takav uticaj posmatra, ali zaključak je nedvosmislen.