Estetika

Platon – Ijon

Platon se ovde pokazuje kao čudan spoj krajnje radikalnog i krajnje konzervativnog mislioca. Veoma je arhaična rearfimacija ideje pesnika kao nadahnutog stvaraoca (ideje koja postoji već kod Homera). Međutim, dva mesta na kojima se govori o nadahnuću, zapravo su smišljeno arhaična (govori se eksplicitno i o muzama), i kada ne bismo znali za Platonov krajnji racionalizam, mogli bismo se prevariti. Platon, izvesno, ne veruje u Olimpijski panteon.

Istovremeno, kada pogledamo samu raspravu Ijona i Sokrata o tome ima li pesnik (tj. ima li rapsod, a analogno njemu i pesnik) veštinu, tehne, tu vidimo radikalnu stranu Platonovog shvatanja kulture.  Strukturalno gledano, postoje dva Sokratova izlaganja o nadahnuću. Sama rasprava Sokrata i Ijona oslanja se na pojam tehne i tiče se pitanja da li su rapsodska i pesnička veština zaista veštine u Sokratovom i Platonovom smislu.

Ovaj pojam veštine vrlo je karakterističan za rane Platonove spise. Govoreći o ljudskom znanju uopšte i pitajući se ima li pravog znanja u oblasti moralnog i političkog, Sokrat se eksplicitno zapravo pitao sledeće: postoji li u ovim oblastima neka veština utemeljena na znanju, kao što je slučaj, na primer, sa veštinom građenja kuća. Vrlo je širok dijapazon veština. Jednostavno, postoji oblast u kojoj postavljamo niz praktičnih ili teorijskih pitanja na koja možemo da odgovorimo s obzirom na izvesno znanje. U tim oblastima verujemo da posedujemo neko znanje i time izvesnu tehne. U ranim dijalozima nimalo se ne sužava oblast tehne, veštine su čak i aritmetika i geometrija. U Državi se to, pak, menja.

U ranim dijalozima jako se potencira intelektualizovana koncepcija veštine, da bi se (i onda se) postavilo pitanje imaju li znanja besednici, pasnici itd. koji svi tvrde da poseduju neko znanje o moralnim i političkim pitanjima. Oni veruju kako poseduju sistematsko znanje u tim oblastima (zanatlije, na primer, imaju u svojim oblastima takvo znanje). Iz te kritičke perspektive postavlja se pitanje o pretenzijama rapsoda i pesnika na pravo znanje.

Platon (u uvodnoj raspravi) iznosi negativnu i pozitivnu argumentaciju (i one su međusobno povezane). Negativna teza glasi: obe ove (rapsodska i pesnička) veštine nemaju (ne zasnivaju se na) pravog znanja i zato su samo, u najboljem slučaju, tobožnje veštine. Pozitivna teza nadovezuje se na sledeći način: ako znanje izostaje, kako onda pesnik stvara? Kao odgovor na ovo pitanje uvodi se, reafirmiše se, tradicionalno shvatanje nadahnuća, koje se ovde shvata totalno iracionalistički – pesnik gubi kontrolu nad sobom i to je teza kojom se razjašnjava priroda pesništva.

Ovo shvatanje prema kome pesništvo – ako je autentično – počiva na nadahnuću, ponavlja se u Fedru (pisanom bar 25 godina nakon Ijona). Platon, izgleda, nije odustao od ideje iracionalnog zasnivanja pesništva, ali je smatrao da u Državi ne mora, nije neophodno, da se poziva na tu tezu. Sokratova argumentacija ima dva koraka – prvo izvlači iz Ijona priznanje da ume kako treba da tumači samo Homera (ironija je tu gotovo karikaturalna, a samo stanovište loše), zatim Sokrat iznosi jednostavnu (opštu) premisu: svaka prava veština obuhvata suprotnosti omogućavajući da podjednako tačno procenimo ono što je u nekoj oblasti dobro ili loše, tačno ili netačno. Iz ovog sledi da onaj ko poseduje istinsko znanje o poeziji mora biti u stanju da tumači (svu) poeziju.

Sokrat pobija ovu tezu samo kada tvrdi da svako može jednako dobro da piše i tragediju i komediju. Na kraju Gozbe Sokrat tvrdi kako isti čovek treba da bude u stanju sa piše i tragediju i komediju. Naime, ako pesnik stvara na osnovu znanja, onda je to nužnost. Platon se, pritom, oslanja i na empirijsku činjenicu da su pisci tada zaista pisali ili samo komedije ili samo tragedije, i da su stara komedija i tragedija veoma daleko jedna od druge (doduše, tragedija i komedija se približavaju u satirskoj igri). Dakle, kada pozitivno govori o nadahnuću, Platon prihvata emprijsku činjenicu da pesnici pišu samo jedan žanr.

Pošto je pobio Ijonovu tvrdnju da poseduje veštinu, Sokrat navodi niz primera iz različitih predmeta. Kako je Ijon nadahnut da tumači samo Homera (tu dolazi slika magnetnih prstenova) jasno je da dodir s pesnikom nije racionalna stvar, jer ni ono što pesnik čini nije racionalna svar. Svi ti odnosi su iracionalni – pesnik je nadahnut, kao i rapsod, kao i slušalac. Pisanje, tumačenje, slušanje, sve su to iracionalni procesi.

Drugi argument je ovaj: svaka prava veština ima neku svoju oblast praktične primene, a kada Homer govori o raznim stvarima, sve to bolje od njega znaju lekari, vozari itd. Ista argumentacija važi za moralne i ostale tobožnje veštine. Jer, šta bi, uostalom, bio delokrug pesničke veštine (ili retorike – što se isptuje u Gorgiji).
Međutim, Ijon jednog trenutka daje odgovor na ovo pitanje: rapsodska (pa, analogno tome i pesnička) veština treba da se odnosi na ono što dolikuje – muškarcu, ženi, robu itd. Aristotel bi ovde dodao i nužnost i verovatnost. Dakle, pesnik treba da oblikuje karaktere, što je argument koji je na mestu, ali ga Sokrat ignoriše nastavljajući istim putem – pesnička i rapsodska veština i nisu veštine jer nemaju svoj delokrug (nemaju sebi svojstvenu oblast praktične primene).

 
Platon – O nadahnuću

Iz Sokratovog poređenja pesnika sa čovekom koji je obuzet religioznim zanosom (u Ijonu) sledi vrlo važan zaključak: nadahnuće i pesnička veština se isključuju. Taj zaključak razlikuje Platona od cele buduće tradicije koja će tretirati ovo pitanje. Ukoliko je pesnik zadahnut – smatra Platon – on ne može da primenjuje ma kakvu veštinu budući da je van sebe. U Ijonu kao da sledi da bi svaki racionalni rad upropastio pesničko delo. U ovom radikalnom stavu Platon će ostati usamljen.

U XVII glavi Poetike Aristotel govori o dve vrste pesnika; on shvata talenat kao potencijal. Horacije pak, zahteva jedinstvo talenta i veštine. Aristotel ne poriče postojanje neke vrste obdarenosti (zapravo neophodnost), ali je iz celine njegove teorije jasno da je talenat tek potencijal za savladavanje pesničke veštine koja je raznorodna (sama tragedija ima dosta aspekata – vladanje jezikom, oblikovanje fabula); on samo pominje obdarenost kao preduslov, ali se ne bavi prirodom nadahnuća. Odnos veštine i nadahnuća za Aristotela je ovakav: obdarenost je preduslov veštine, ali bez veštine nema poezije; veština je pretežnija. Kod Aristotela aktualizacija je vredonosno superiornija od potencijala.

Horacijevo shvatanje nadahnuća (III deo poslanica Pizonima) – uloga talenta veća je nego kod Aristotela: nema dobrog pesničkog dela bez aktivnog prisustva i talenta i veštine. Ovo je teorijski i filozofski neambiciozno gledište, mada mu istorija pesništva ide na ruku i to jeste, u velikoj meri, dominantno gledište zapadne tradicije. Aristotelovo stanovište u svoje vreme je delovalo prirodnije, budući da su paradigmatski pesnici, kao što su Sofokle i Euripid, zaista stvarali kao da nemaju periode stvaralačkih kriza i opadanja inspiracije. Kod tih autora, kao i kod Pindara, nema boljih i gorih perioda. Aristotel pred sobom nije imao korpus dela koji bi mu nametnuo Horacijevsko gledište.

Platon stavlja nadahnuće u samo središte svojih razmatranja u Ijonu, zatim na njega potpuno zaboravlja u Državi, da bi mu se vratio u Fedru. Kada u Fedru govori o raznim vrstama zanosa, Platon pominje i pesnike – ‘zanos od muza’; nemoguće je stvarati bez nadahnuća (mania – označava ludilo pre nego nadahnuće). Bez nadahnuća se ne može uspeti u pesništvu, takav pesnik je ‘nedovršen’, to je poezija čoveka koji je trezven (sofrosyne) koju pomračuje poezija onih koji su obuzeti ludilom muza.

Sa tom tezom još uvek smo sasvim blizu onog što smo mogli videti u Ijonu, međutim, u daljem toku dijaloga u kome je reč o sastavljanju beseda (glavna teza je da dobra beseda mora da podrazumeva pravo, filozofsko znanje), Sokrat formuliše izuzetno važan princip organskog jedinstva: beseda treba da bude kao živo biće, treba da bude napisana tako da njeni delovi pristaju jedan drugom i celini (to je ideja na koju se i Aristotel oslanja kada govori o fabuli). Nekolko stranica dalje ova formulacija prenosi se i na tragediju: i ona je sklop delova sastavljen tako da oni pristaju i jedan drugom i celini. Međutim, kako ovo pomiriti sa tezom o nadahnuću? Moguće je da Platon govoreći o ‘nedovršenom’ pesniku, hteo da ostavi izvestan prostor za sjedinjenje znanja i nadahnuća.