Eutanazija

Uvod

Čovekov san o besmrtnosti nije se ostvario, pa je tako čovek stvorio uverenje o nekom produžetku života na nekom drugom svetu. Ali, ipak čine se ogromni napori da se ovozemaljski život produži, što je moguće duže i učini srećnim, u tom cilju angažovani su ogromni potencijali i napori, tako da se postižu određeni rezultati na tom polju.
Svakako na ovom polju medicina je učinila najviše, tako da su mnoge bolesti eliminisane ili se vrlo retko i u malom broju pojavljuju, neke su učinjene laganijim jer se bez mnogo napora leče, a masovne epidemije se ne javljaju, kako je to nekada bilo izraženo. Hirurgija, farmakologija i druge medicinske nauke, toliko su napredovale da se pokazuju veoma ohrabrajućim. Tako, ljudski vek, značajno je uvećan, ali i pored toga medicina nije uspela da eliminiše neke teške i neizlečive bolesti, pa ni da odstrani bol i ljudske patnje koje bolest neminovno prate i uzrokuju smrt.
Pored već klasičnih bolesti kao što su rak, leukemija, sida i druge, javljaju se i nove pred kojima je moderna medicina nemoćna, iako se za to angažuju značajna sredstva. Ako se tome doda da njihove dimenzije počinju da dobijaju enormne razmere, a svet da hvata panika, jasno je da čovekov san o mirnom i bezbednom životu, bez bola i grča, za sada ostaje samo san. I ovom prilikom čovek se pokazao bespomoćnim i nesposobnim da reši vrlo vitalne probleme koji se tiču života i smrti.
I dalje ljudi umiru u velikim mukama, slomljeni neizlečivim bolestima i sve češće nalaze izlaz u samoubistvu i okončanju života na sličan način. Tako, neizlečivi bolesnici koji nisu u fizičkoj mogućnosti da sebi prekrate život, traže da to učine lekari ili rodbina. Ovo se dešava i kada bolesnik ili nemoćno lice iz bilo kojih razloga neće ili ne može da izvrši samoubistvo.Medicinska profesija našla se pred dilemom koja je suprotna normama ponašanja i rada: po svaku cenu produžavati život ili ga prekinuti kada predstoji neposredno gašenje, a uz to postoji izričit zahtev pacijenta za smrću. U toj dilemi, kod mnogih lekara javio bi se običan čovek, koji bi prekratio bespotrebne muke umirujućeg, smatrajući da čini gest humaniste, dok bi se drugi pridržavali svoje zakletve, nastojeći da ovakvu agoniju bolesnika produže, jer će u protivnom dovesti u pitanje svoju pravnu sigurnost.
Smrt, kao i život, univerzalna je kategorija i ima univerzalan značaj, što predpostavlja i odgovarajuće zakonsko regulisanje, kao i opšti tretman eutanazije.
Štiteći čovekovo pravo na život, medicina je došla do barijera koje ne može premostiti i koje objektivno predstavljaju njen bar privremeni poraz. U ljudskoj svesti lagano sazreva saznanje o pravu na mirnu i dostojanstvenu smrt, pa i zakonodavstvo mora tome dati doprinos na način što bi se konačno opredelio, uvažavajući praktične i racionalne razloge za ili protiv eutanazije, eleminišući tradicionalne predrasude, deplasirane i prevazidjene etičke rezone i veliku dozu sentimentalnosti sa kojom se uvek operisalo prilikom rasprave o eutanaziji.