Fiksni i varijabilni troskovi

POJAM I PODELA TROŠKOVA

Troškovi su utrošene vrednosti u reprodukciji. Pod troškovima podrazumevamo trošenje dobara (sredstava) i usluga u proizvodnom procesu, pri čemu su ta dobra i usluge izražene vrednosno. Veličina troškova zavisi od obima utošaka i veličine cene tog elementa. Troškovi predstavljaju centralni problem u politici predruzeca. Njihova veličina uslovljava uspeh preduzeća, tako da troškovi predstavljaju kontrolni instrument efikasnosti poslovanja.
Troškovi elemenata proizvodnje kao oblik ulaganja vrednosti u proces reprodukcije u ekonomskoj teoriji i praksi klasifikuju se po nekoliko osnovnih kriterijuma, zavisno od veličine kapaciteta i njihovog korišćenja.

Podelu troškova moguće je izvršiti prema brojnim kriterijima i to:
Prema elementima reprodukcije:
a)troškove materijala (predmeta rada)
b)troškove sredstava za rad
c) troškovi radne snage
Prema mestu nastanka:
a)proizvodne troškove
b)režijske troškove
Prema vezanosti za nosioce:
a)pojedinačni
b)zajednički troškovi
Prema načinu obračuna: a)direktni; b)indirektni
Prema uslovljenosti i proizvodnjom i njenom dinamikom:
a)fiksni (dalje se dele na apsolutno fiksne i relativno fiksni)
b)varijabilni troškovi (proporcionalni troškovi, progresivni, degresivni)

Svako preduzeće ima drugačiju strukturu troškova, koja se razlikuje zavisno od vrste i veličine preduzeća, područja na kome preduzeće posluje, organizacije, broja zaposlenih itd. Kako faktori koji se angažuju u procesu proizvodnje mogu biti fiksni i varijabilni, tako i troškovi u preduzeću mogu biti fiksni i varijabilni. Razlikujemo troškove u kratkom i dugom vremenskom periodu. Ova podela proizilazi iz činjenice što su u kratkom vremenskom periodu neki inputi u proizvodnji fiksni, a neki varijabilni, dok su u dugom vremenskom periodu svi inputi u proizvodnji varijabilni.

KAPACITET PREDUZEĆA

Kapacitet preduzeća predstavlja njegovu proizvodnu sposobnost tokom određenog perioda, utvrđenu na osnovu organizacije i uslova proizvodnje koji obezbeđuju maksimalno korišćenje proizvodne opreme. Koncentrisanje ekonomskih vrednostiu sredstvima za rad predstavlja odredjeni vid pripreme proizvodnje, koja omogućava efikasnije privređivanje. U tom smislu, privredni subjekti koji se odlikuju višim stepenom tehničke opremljenosti, proizvodno su sposobniji, odonosno, imaju veći proizvodni potencijal.
Uspostavljanje proizvodnog kapaciteta podrazumeva određena ulaganja kapitala u pripremu proizvodnje. Međutim, takva prethodna ulaganja ekonomski su opravdana jedino ako se reprodukuju, odnosno upotrebe za dobijanje materijalnih dobara, čijom realizacijom se tako uložene vrednosti vrate, uz njihovo ekonomsko oplođavanje. Otuda i potreba da se uspostavi proizvodni kapacitet što je moguće potpunije koristi.
Ukoliko se proizvodni kapacitet uopšte ne koristi, vrednosti uložene u njega neće se reprodukovati, jer nema proizvoda koji bi omogućili prenošenje takvog ulaganja na potrošače. Stoga će troškovi uslovljeni izgradnjom takvog kapaciteta predstavljati gubitak za preduzeće u kome je takav investicioni promašaj nastao.
Ekonomski kapacitet podrazumeva odnos između učinaka koji dati organizacioni sistem proizvodi i ulaganja uslovljenih uspostavljanjem toga sistema. Ovaj koncept bazira se na finansijskim efektima koji se ostvaruju korišćenjem instalisanog kapaciteta.
Razlikujemo tri vrste kapaciteta:
1)minimalni
2)optimalni
3) maksimalni.
Minimalnim kapacitetom podrazumeva se stepen iskorišćenosti tehničkog kapaciteta na kome je finansijski dobitak jednak nuli, odnosno na kojem se vrednosti proizvodnje izjednačava sa cenom koštanja.
Maksimalni kapacitet podrazumeva potpunu iskorišćenost tehničkog kapaciteta. To je gornja tačka korišćenja tehničkog kapaciteta, na kojoj se ponovo cena koštanja izjednačava sa cenom proizvodnje.