Odlomak

FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Učesnici na finansijskim tržištima mogu biti finansijske institucije i finansijski posrednici. Finansijske institucije se mogu pojaviti kao zajmodavci ili kao nosioci regulatorne uloge. Osnovna uloga im je da posreduju između suficitnih i deficitnih ekonomskih jedinica i to tako što prikupljaju akumulaciju preko svojih kreditnih i finansijskih instrumenata i vrše njeno usmeravanje kreditiranjem ili kupovinom finansijskih instrumenata zajmoprimaoca. Finansijski posrednici povezuju učesnike na finansijskim tržištima ostvarujući zaradu na osnovu razlike u ceni po kojoj angažuju sredstva i po kojoj ih plasiraju.
Postoji veći broj institucija finansijskih tržišta. One su se razvijale uporedo sa razvojem ovih tržišta. Pojedine institucije nastale su pre finansijskih tržišta (banke, štedionice). Neke institucije tvorevina su finansijskih tržišta, kao što su institucionalni investitori (osiguravajuće organizacije, penzioni fondovi), kao i neki finansijski posrednici (investicione kompanije).
Finansijske institucije se mogu klasifikovati na različite načine. Prema jednoj klasifikaciji finansijske institucije se dele u tri grupe:

  • intermedijarne finansijske institucije,
  • berze,
  • pomoćne i specijalizovane finansijske institucije.

Intermedijarne finansijske institucije u tokovima finansijske štednje od suficitnih do deficitnih ekonomskih jedinica učestvuju tako što i one izdaju (kreiraju) određene finansijske instrumente, koji su predmet kupovine i prodaje kojima se transferiše finansijska štednja. Ove institucije su finansijski posrednici u punom smislu reči. Postoje razne vrste intermedijarnih finansijskih institucija, a najvažnije su: komercijalne banke, štedionice, štedno-kreditne zadruge, osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi, finansijske kompanije. Berze su druga specifična vrsta finansijskih institucija. One ne kreiraju svoje finansijske instrumente, već su organizovana mesta za njihov promet. Treću grupu čine sve ostale finansijske institucije. One su međusobno različite. Zajedničko im je to što je svaka od njih specijalizovana za određenu vrstu aktivnosti u finansijsko-tržišnom smislu, zbog čega imaju zajednički naziv pomoćne i specijalizovane.

Prema drugoj klasifikaciji, finansijske institucije se dele u sledeće grupe:.

  • centralna banka, kao centralna monetarno-finansijska institucija,
  • depozitne institucije,
  • nedepozitne institucije,
  • posredničke institucije.

Centralna banka ima poseban značaj jer vrši regulativnu ulogu na finansijskom tržištu posebno na tržištu novca gde određuje nivo novčane mase i kamatnih stopa, jer vrši zaštitu učesnika na finansijskom tržištu, a doprinosi razvoju finansijskog tržišta emitovanjem HOV i operacijama na otvorenom tržištu.

Depozitne institucije do sredstava dolaze prikupljanjem depozita od ostalih učesnika na finansijskom tržištu i oni za njih čine pasivu pošto im ti depoziti stvaraju obavezu prema deponantima, a aktiva sui m odobreni krediti ili ulaganja u razne oblike finansijske active a najčešće HOV. U ove institucije spadaju banke i štedne institucije: štedno kreditne zadruge, štedionice i kreditne zadruge.

Poslovne banke su finansijski posrednici koji uglavnom prikupljaju sredstva izdavanjem transakcijskih depozita ( depozita na osnovu kojih se mogu izdavati čekovi) zatim štednih depozita ( depozita koji se mogu trenutno isplatiti ali na osnovu kojih se ne mogu izdavati čekovi) i oročenih depozita ( depozita sa fiksnim rokovima dospeća). Tako prikupljena sredstva koriste se za odobravanje poslovnih, potrošačkih i hipotekarnih kredita, za kupovinu državnih obveznica i obveznica lokalnih vlasti. Štedno kreditne zadruge – prikupljaju sredstva uglavnom kroz štedne depozite, oročene depozite i tekuće račune. Ovako prikupljena sredstva se uglavnom koriste za odobravanje hipotekarnih kredita. Pre nastupajuće deregulacije štedno kreditnim zadrugama je bilo odobreno samo odobravanje hipotekarnih kredita bez mogućnosti otvaranja tekućih računa. Međutim problemi sa kojima su se suočile ove institucije zbog velikih fluktacija kamatnih stopa u periodu između 1960 – 1980 koje su ostavile izuzetno negativne efekte na dugoročno plasirana sredstva za hipotekarne kredite (sa rokovima dospeća dužim od 25 god.) koja su bila odobrena po tada važećim kamatnim stopama za koje se u kasnijem periodu ispostavilo da ne mogu da pokriju troškove pribavljanja novih sredstava su podstakli vlade mnogih zemalja da ovim institucijama takođe odobre poslove otvaranja tekućih računa, odobravanja potrošačkih kredita i druge aktivnosti koje su do tada bile privilegija samo poslovnih banaka. Danas su ove institucije dužne da kao i poslovne banke deponuju obavezne rezerve kod centralne banke. Štedionice – su veoma slične štedno kreditnim zadrugama. Razlikuju se donekle u korporativnoj strukturi jer se štedionice struktuiraju kao zajedništva ili kooperative. To znači da su štediše ujedno i vlasnici. Poput štedno kreditnih zadruga štedionice takođe prikupljaju sredstva preko štednih depozita(udela) i plasiraju ih u vidu hipotekarnih kredita. Usled procesa deregulacije poslovanja finansijskih institucija i štedionicama je danas odobreno otvaranje tekućih računa i odobravanje drugih vrsta kredita. Kreditne zadruge – su male kooperativne kreditne institucije koje su organizovane oko postojećih društvenih grupa ili zajednica poput sindikata, zajednice zaposlenih jednog preduzeća i sl. One prikupljaju depozite i plasiraju ih u potrošačke kredite. Zahvaljujući novoj regulativi i njima je dozvoljeno otvaranje tekućih računa i odobravanje hipotekarnih kredita.

U nedepozitne institucije spadaju društva životnog osiguranja, penzioni fondovi i državni penzioni fondovi. Ove institucije do sredstava ne dolaze prikupljanjem depozita nego na drugi način.

Društva životnog osiguranja – osiguravaju ljude od finansijskog rizika koji nastaje usled smrti te prodaju anuitete ( godišnje isplate dohotka po penzionisanju tj rentu). Sredstva prikupljaju putem premija koje ljudi plaćaju da bi svoje polise osiguranja održali aktivnim. Ovako prikupljena sredstva društva uglavnom ulažu u korporativne obveznice i hipotekarne kredite. Kupuju i akcije ali iznos akcija koji mogu kupiti je ograničen. Ova društva su najveća društva ugovorne štednje. Penzioni fondovi i državni penzioni fondovi – privatni i državni penzioni fondovi se bave osiguravanjem dohotka po penzionisanju u obliku anuiteta(renti) za zaposlene koji su uključeni u penzioni plan. Sredstva se prikupljaju putem doprinosa zaposlenih i poslodavaca. Postoje obavezni doprinosi koji se automatski izdvajaju iz bruto plate i dobrovoljni doprinosi. Penzioni fondovi najveći deo prikupljenih sredstava ulažu u korporativne obveznice i akcije. Vlade država su aktivno podsticale osnivanje penzionih fondova kroz regulativu koja je zahtevala obavezne penzione planove, ali i kroz poreske olakšice za uplatu doprinosa

Posredničke institucije obuhvataju finansijske kompanije, investicione fondove i investicione fondove tržišta novca tzv. novčane fondove. Finansijske kompanije – prikupljaju sredstva prodajom komercijalnih zapisa (kratkoročni dužnički instrumenti) i emisijom akcija i obveznica. Ovako prikupljena sredstva koriste za odobravanje potrošačkih kredita a ponekad ih plasiraju u kredite za mala i srednja preduzeća. Investicioni fondovi – prikupljaju sredstva emisijom udela brojnim individualnim investitorima i ovako prikupljena sredstva koriste za kupovinu diversifikovanog portfelja akcija i obveznica. Ovi fondovi omogućavaju ulagačima da udruže sredstva i tim putem smanje transakcione troškove kupovine velikih blokova HodV. Pored toga fondovi omogućavaju veću diversifikaciju portfelja od one koju bi mogao da postigne individualni investitor. Vlasnici mogu prodati svoje udele u bilo kom trenutku, a vrednost udela zavisi od vrednosti imovine fonda u tom trenutku. Investicioni fondovi novčanog tržišta – predstavljaju relativno nove finansijske institucije koje imaju obeležja investicionog fonda ali u određenoj meri funkcionišu i kao depozitne institucije jer pružaju uslugu sličnu transakcionom računu. I ove institucije prikupljaju sredstva prodajom udela, i zatim ista plasiraju u veoma sigurne i likvidne instrumente tržišta novca. Kamata ostvarena na tako plasirana sredstva se isplaćuje vlasnicima udela u fondu. Ključno obeležje ovih fondova je to što vlasnici udela u fondu mogu izdavati čekove na teret vrednosti svog udela. Generalno postoje ograničenja na upotrebu privilegije izdavanja čekova. Iznos na jednom čeku ne sme biti manji od 500 dolara, a da bi se steklo pravo otvaranja takvog računa potreban je veliki iznos početnog ulaganja.

 

No votes yet.
Please wait…

Detalji dokumenta

Više u Ekonomija

Više u Seminarski radovi

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese