IPv4 Adrese

Uvod
Sa razvojem Internet globalne računarske mreže, kao i sa pojavom novih aplikacija i servisa broj korisnika se stalno povećava. Uporedo sa porastom popularnosti Interneta i porastom broja korisnika raste i potreba za javnim IP (Internet Protocol) adresama, koje su ustvari numeričke oznake koje se dodeljuju uređajima koji učestvuju u računarskoj mreži, kako bi se omogućila komunikacija između ostalih uređaja.
Prva verzija internet protokola, koja je još uvek aktuelna, jeste verzija 4 (IPv4) i ona do danas nije doživela skoro nikakve promene. Verzije 1, 2 i 3 nisu ni postojale, iz prostog razloga što je TCP (Transmission Control Protokol), protokol iz koga je IP nastao, do tada već prošao kroz tri faze evolucije, a tek od verzije 4 IP se izdvaja kao poseban protokol. Primarna uloga IPv4 je prenos paketa podataka od jednog do drugog računara u mreži, na osnovu IP adresa. Računar ili server koji želi da komunicira sa drugim računarom ili serverom mora imati jedinstvenu 32 bitnu IPv4 adresu, koja identifikuje mrežu u kojoj se on nalazi i sam host u toj mreži.
Trenutna verzija IP protokola, na kojem počiva Internet, za adresiranje uređaja koristi IP adresu koja ima veličinu 32 bita. Samim tim očigledno je da je adresni prostor odnosno broj IP adresa ograničen što predstavlja veliki problem za dalji razvoj globalne računarske mreže.Statistika pokazuje da je već do 2004. godine dve trećine adresnog prostora protokola IPv4 bilo alocirano, a granica dodele IPv4 adresa dostignuta je 2012. godine. Ovo je dovelo do razvoja tehnika očuvanja adresnog prostora kao što su:
1. Korišćenje privatnih adresa- nazvane su privatne zbog toga što rutiranje paketa iz ovih mreža nije moguće preko Interneta. Ove adrese može koristiti svako bez prethodnog odobrenja od strane regionalnog Internet registra RIR (Regional Internet Registry).
2. Upotreba NAT (Network Address Translator) uređaja – koja omogućava da se dodeli jedna javna adresa organizaciji koju će koristiti više uređaja iz njene privatne mreže.
3. Upotreba uređaja za dinamičku dodelu adresa DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol) – koji dodeljuje privremene adrese koje se nakon isteka određenog vremena mogu ponovo koristiti.
4. Virtuelno hostovanje (virtual hosting) – metoda hostovanja višestrukih imena domena na računaru koji koristi samo jednu IP adresu.
5. Bolja kontrola regionalnih Internet registara – RIR (Regional Internet Registry) ima zadatak da zadatak da upravlja dodelom i registracijom adresa unutar određenog regiona u svetu.
6. Ponovno numerisanje mreža (network renumbering) – ovaj vid očuvanja adresnog prostora se sprovodi kako bi se povratili veliki blokovi adresnog prostora koji su nesvesno, pogrešno alocirani u ranim danima Interneta.

U ovom radu osvrnućemo se na IPv4 adresu, njen značaj, konfiguraciju, upotrebu, ali i na činjenicu rapidnog alociranja IPv4 prostora i šta to predstavlja za korisnike. Takođe, delom ćemo predstaviti i IPv6 adresu, kroz poređenje sa IPv4.Naglasila bih da se rad bavi osnovnim pojmovima te će samo biti spomenute teme poput tranzicionih mehanizama IPv4 i IPv6.

1. Definicija Internet Protokol adrese: IP
IP (Internet Protokol) adresa je jedinstveni broj (sličan telefonskom broju), koji koriste mašine u međusobnom saobraćaju. Postojanje IP adrese je dvostruko: identifikacija uređaja na mreži i njegovo adresiranje (služi da bismo znali gde se povezani uređaj nalazi).U zavisnosti od internet veze IP adresa može uvek biti ista pri konekciji (statička IP adresa) ili različita pri novoj konekciji (dinamička IP adresa) koju obično dodeljuje DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol).
Postoje dve verzije IP adresa: još uvek aktuelna IP verzija 4 (IPv4) i novija IP verzija 6 (IPv6). Kada kažemo IP adresa, mislimo na IPv4, koja je dugačka 32 bita (ili 4 bajta), i izgleda otprilike ovako: 192.168.15.64, u decimalnom, ljudski čitljivom, zapisu.IPv4 je trenutni standard za adresiranje na internetu koja je definisana 1981. I deo je TCP/IP paketa koji se najšire koristi (bar za sada). U ovoj verzijiIP adresa se sastoji od 32 bita tj. 8 bajta što u teoriji čini preko 4 milijarde jedinstvenih adresa, što je u praksi nedovoljno te je uveden IPv6 standard koji bi trebao da zadovolji blisku budućnost. Teoretski postojalo bi tačno 3.403×1038 unikatnih adresa.
IPv4 je Internet protokol verzije 4. To je tehnologija koja omogućava našim uređajima da se povežu na Internet. Kad god uređaj pristupi Internetu (bilo da je to PC, Mac, Smartphone ili nešto treće) on dobija unikatnu, numeričku IP adresu kao npr 99.48.227.227. Da biste poslali informacije sa jednog računara na drugi kroz web, paketi informacija moraju sadržati IP adresu oba uređaja. Bez IP adresa, kompjuteri ne bi bili u mogućnosti da komuniciraju i šalju podatke jedan drugom. IP adrese su ključne za infrastrukturu weba.
IPv6 je šesta revizija Internet Protokola i naslednik IPv4. Funkcioniše slično kao IPv4, takođe generiše unikatne, numeričke IP adrese neophodne za komunikaciju uređaja putem Interneta. Međutim, donosi nam i jednu veliku razliku: 128-bitne adrese. Objasnićemo zašto je ovo bitno malo kasnije.