Odlomak

ISPITNA PITANJA IZ PREDMETA «TRŽIŠNA EKONOMIJA

1. Pojam ekonomije kao nauke

Termin „ekonomija” potiče od grčkih reči oikos što znači kuća i nomos što znači zakon. U bukvalnom prevodu ekonomija predstavlja zakone pomoću kojih se upravlja kućom. Ekonomija kao nauka predstavlja iznalaženje metoda čija primena omogućava uspešno upravljanje „nekom kućom”, bilo da je reč o porodičnom domaćinstvu, odnosno gazdinstvu, preduzeću, privredi jedne države, ili pak o svetskoj privredi.

U izučavanju ekonomskih aktivnosti su se izdiferencirala dva osnovna pristupa.
Prvi pristup se odnosi na izučavanje ekonomskih aktivnosti kroz istorijske promene društveno-ekonomskih formacija i oblika svojine koji određuju karakter odnosa u raspodeli. Drugi pristup se odnosi na iznalaženje ekonomskih aktivnosti čija primena stalno povećava racionalnost ekonomoskog ponašanja pojedinaca, preduzeća, domaćinstava i države.

 

 

2.Ljudske potrebe

Čovek se bavi ekonomskim aktivnostima radi zadovoljavanja svojih potreba koje su neograničene. Biološka, kulturološka i materijalna evolucija ljudi permanentno rađa nove potrebe, a prirodni resursi sa kojima se potrebe zadovoljavaju su ograničeni. Odatle potiče potreba da ekonomija kao nauka iznalazi metode čija primena omogućava da se trošenjem što manje količine resursa zadovolji što veći broj potreba.

 

 

3. Oblici ekonomskih aktivnosti

Oblici ekonomskih aktivnosti su:

  1. proizvodnja
  2. potrošnja
  3. raspodela
  4. razmena

Proizvodnja je osnovni oblik ekonomskih aktivnosti i ostale ekonomske aktivnosti su izvedene iz proizvodnje. Rezultati proizvodnje su materijalna dobra sa kojima se zadovoljavaju materijalne potrebe tokom potrošnje. Krajnji cilj proizvodnje je potrošnja. Razvoj civilizacije prouzrokovao je podelu rada i razne specijalizacije proizvodnih procesa i na taj način razdvojio proizvodnju i potrošnju tako što su se između njih pojavili procesi raspodele i razmene.

 

 

4. Proizvodnja

Prizvodnja je ekonomska aktivnost u kojoj čovek svojim radom i pomoću sredstava za rad odvaja delove prirode koje prerađuje i prilagođava za zadovoljenje svojih potreba.

Elementi procesa proizvodnje su:

  1. ljudski rad
  2. sredstva za rad i
  3. predmeti rada.

Ljudski rad je pokretač svakog proizvodnog procesa. Pod radom se podrazumeva svaka svrsishodno osmišljena aktivnost čoveka prema prirodi. Sredstva za rad čovek u procesu rada stavlja između sebe i prirode i pomoću njih deluje na prirodu i obrađuje prirodne materije (alati, mašine, uređaji itd.). Predmeti rada su delovi prirode na koje čovek deluje sredstvima za rad da bi ih prilagodio za zadovoljenje svojih potreba.

U savremenoj ekonomskoj literaturi umesto pojma elementi procesa proizvodnje (rad, sredstva za rad i predmeti rada) koristi se pojam faktori proizvodnje:

  1. rad,
  2. zemlja i
  3. kapital (kapitalna dobra)

Faktori proizvodnje služe za proizvodnju potrošačkih i kapitalnih dobara i nisu neogranični.

 

 

5. Kombinacija faktora proizvodnje

Faktori proizvodnje su ograničeni i nedovoljni. Međutim, oskudica jednog faktora, primera radi kapitala, može da se kompenzira nekim drugim faktorom (zemljom ili radom) koga ima znatno više. Znači, faktori proizvodnje mogu međusobno da se supstituišu. Primera radi, dva faktora proizvodnje, rad i kapital, mogu da budu međusobni supstituti. Neki proizvod može da proizvede 50 radnika uz korišćenje skromne i prilično zastarele opreme, ali, isti taj proizvod može da proizvede samo jedan radnik uz korišćenje najnovije i najsavremenije opreme. U prvom slučaju koristi se mnogo rada a malo kapitala i takva kombinacja je radno intenzivna tehnologija rada. U drugom slučaju koristi se mnogo kapitala i malo rada i to je kapitalno intenzivna tehnologija rada.

 

 

6. Proizvodne mogućnosti i oportunitetni trošak

Proizvodne mogućnosti neke privrede predstavljaju mogućnosti koje u određenom vremenskom periodu data privreda može da ostvari odgovarajućim izborom raspoloživih faktora proizvodnje i kada posluje maksimalnom tehničkom efikasnošću.
Međutim, proizvodne mogućnosti ne ukazuju na izbor najbolje kombinacije proizvodnih dobara sa stanovišta najnižih troškova. Prilikom izbora najbolje kombinacije treba imati na umu koncept oportunitetnog troška.

Koncept oportunitetnog troška je posledica činjenica da su

  1. faktori proizvodnje oskudni i
  2. da je moguća alternativna upotreba faktora proizvodnje

U okviru proizvodnih mogućnosti neke privrede, postojeći oskudni faktori proizvodnje mogu se upotrebiti na više načina. Uvećanje proizvodnje jednog dobra zahteva žrtvovanje neke količine proizvodnje drugog dobra, što predstavlja oportunitetni trošak.

 

 

7. Potrošnja

Potrošnja je oblik ekonomske aktivnosti tokom koje se troše rezultati proizvodnje i zadovoljavaju ljudske potrebe. U zavisnosti od toga da li se troše sredstva za život ili sredstva za proizvodnju, razlikuje se:

  1. neproizvodna i
  2. proizvodna potrošnja.
  3. Neproizvodna potrošnja sastoji se iz:

a) lične i
b) javne potrošnje.

a) Lična potrošnja predstavlja proces trošenja materijalnih dobara i usluga od strane pojedinaca (hrana, odeća, obuća itd.).

b) Javna potrošnja zadovoljava one ljudske potrebe koje nije moguće zadovoljiti na individualni način (školovanje, zabava i sport, nauka, kultura i umetnost, državni organi, vojska, policija, sudske, administrativne i druge javne institucije itd.)

2) Proizvodna potrošnja je trošenje sredstava za proizvodnju da bi se dobila nova materijalna dobra i usluge sa kojima će da se zadovolje neke nove potrebe.

 

 

8. Raspodela

Raspodela je oblik ekonomske aktivnosti raspoređivanja materijalnih dobara koja su stvorena u procesu proizvodnje između pojedinih društvenih grupacija i pojedinaca.

Problem raspodele svodi se na pitanje za koga će dobra i usluge biti proizvedeni.

Novostvorena materijalna dobra se raspoređuju:

  1. između vlasnika sredstava za proizvodnju,
  2. između vlasnika sredstava za proizvodnju i neposrednih proizvođača – primarna raspodela
  3. između proizvodnog i neproizvodnog dela stanovništva – sekundarna raspodela.

Raspodela između vlasnika sredstava za proizvodnju vrši se tokom procesa tržišne razmene, gde oni kao robni proizvođači međusobno razmenjuju svoje proizvode i za njih dobijaju odgovarajuću protivvrednost.

Primarna raspodela je osnovna raspodela i u njoj učestvuju vlasnici sredstava za proizvodnju i neposredni proizvođači. Obim i struktura primarne raspodele zavise od vladajućih društvenih i svojinskih odnosa. Oblik primarne raspodele zavisi od karaktera privrede. U naturalnoj privredi zastupljen je naturalni oblik raspodele, a u robnoj privredi primarna raspodela se svodi na raspodelu novčanih prihoda i dohodaka.

Sekundarna raspodela podrazumeva odvajanje dela materijalnih dobara i usluga neproizvodnom delu stanovništva. Sekundarnu raspodelu vrši država tako što prikupljanjem poreza, carina, taksi, itd., ostvaruje budžetske prihode iz kojih izdvaja deo materijalnih dobara i usluga:

  1. zaposlenom neproizvodnom delu stanovništva (u državnom aparatu, sudstvu, vojsci, policiji),
  2. nezaposlenima i
  3. izdržavanom stanovništvu (penzioneri, deca, socijalni slučajevi, itd.).

 

 

9. Razmena

Razmena proizvoda je oblik ekonomske aktivnosti u kome se uspostavlja veza između proizvodnje i potrošnje. Razvoj podele rada i specijalizacija proizvodnje su uvećavali viškove prizvoda. Ti viškovi su sve češće služili za trampu, pri čemu posredničku ulogu u razmeni dobija novac. Novac je dobio funkciju prometnog sredstva ili sredstva za razmenu svih drugih roba. Tada razmena proizvoda postaje stalno obnavljajući proces. Kao stalno obnavljajući proces razmena proizvoda postoji samo u robnonovčanoj, odnosno tržišnoj privredi.

No votes yet.
Please wait…

Prijavi se

Detalji dokumenta

Više u Ekonomija

Više u Skripte

Komentari

Click to access the login or register cheese