Javni prihodi

UVOD

Polazeći od osnove nastanka i uticaja na imovinu, prihodi se mogu definisati kao povećanjasredstava preduzeća proistekla iz realizovanih učinaka, finansijskih plasmana i slučajnih okolnosti zakoja ne postoji obaveza vraćanja. Pri obračunu totalnog rezultata preduzeća, s obzirom na to da postojipotpuna dovršenost poslovnih operacija, između prihoda i naplata i rashoda i isplata postoji vremenska i kvantitativna podudarnost. To je i razlog zbog čega totalni rezultat može biti obračunat kao razlikaizmeđu naplata i isplata, odnosno što račun uspeha pri obračunu totalnog rezultata predstavlja čist računnovca.

Kada se međutim utvrđuje periodični rezultat tada se zbog postojanja nedovršenih poslovnihoperacija javlja i kvantitativana i vremenska nepodudarnost između prihoda i naplata i rashoda i isplata.

Prihodi i rashodi se za potrebe obračuna periodičnog rezultata ne mogu definisati kao prilivi i odlivigotovine nastali u jednom obračunskom periodu.
Naplate nastale u jednom obračunskom periodu mogu se, naime odnositi na prihode prošlogtekućeg ili budućih obračunskih perioda. Rashodi, kako je već ranije izloženo, mogu izazvati isplate utekućem, budućem ili su ih već izazvali u prošlim periodima. To je i razlog š to se obračun periodičnogrezultata ne može vršiti međusobnim sučeljavanjem novčanih tokova.

Tokovi rentabiliteta, od kojih su prihodi pozitivna veličina a rashodi negativna, su determinanteperiodičnog rezultata. Ovo ne znači ništa drugo već da je za obračun periodičnog rezultata bitno da li jeprihod nastao u datom obračunskom periodu, a irelevantno je da li on u tom periodu naplaćen.
1. POJAM PRIHODA

Za razliku od rashoda, koji predstavljaju svako smanjenje vrednosti sredstava iz poslovanjapreduzeća bez mogućnosti ili prava za njihov povraćaj (refundiranje), prihodi su svako povećanjesredstava iz poslovanja preduzeća bez obaveze njihovog naknadnog vraćanja. Prihodi se ne mogu uvekizjednačiti sa primanjem novca u preduzeće, kao što se rashodi ne smeju u svakom slučaju poistovetitisa izdavanjem novca iz preduzeća. Praćenjem primanja i izdavanja novca, tj.Identifikovanjemfinansijskih ili novčanih tokova, preduzeće utvrđuje stanje slobodnih ili nedostajućih novčanihsredstava; praćenjem prihoda i rashoda, tj. njihovim periodičnim sučeljavanjem, preduzeće, pak,izračunava uspešnost (rentabilitet) svoga poslovanja. Prema tome, pored podvajanja sredstava (u bilansustanja) od rashoda (u bilansu uspeha), neophodno je prilikom utvrđivanja periodičnog rezultatarazgraničiti poslovne tokove ili tokove rentabiliteta (prihode i rashode) od finansijskih ili novčanihtokova (primanja i izdavanja novca). Jer, po pravilu postoji u kratkom roku vremenska inkongruencijaizmeđu prihoda i primanja novca, sa jedne strane, i rashoda i izdavanja novca, s druge strane. Zbog togase obično i kaže da su prihodi perioda odgovarajuća tekuća, prošla ili buduća primanja novca, a rashodiperioda su odgovarajuća tekuća, prošla ili buduća izdavanja novca.
Polazeći od uglavnom opšteprihvaćenih principa (načela) urednog knjigovodstva i bilansiranja a i dobrih poslovnih običaja prihodi predstavljaju vrednosti realizovanih učinaka (proizvoda i usluga) natržištu. Drugim rečima, osnova priznavanja prihoda i njegovog uključivanja u bilans uspehaodgovarajućeg perioda je, de facto, zadovoljenje principa realizacije. Princip realizacije, naime,predstavlja zahtev da se pozitivni i negativni periodični rezultati (dobici i gubici) mogu smatratiostvarenim tek pošto su potvrđeni na tržištu kroz prometni akt, tj. kupoprodaju učinaka. Nije teškoosetiti da se u osnovi principa realizacije nalazi shvatanje prema kome treba zabraniti i sprečitiiskazivanje i disponiranje nerealizovanih periodičnih rezultata.
„Respektovanjem principa realizacije, ako je reč o prihodima, dobijamo odgovor na sledeća važnapitanja: (1) kada je prihod društveno priznat, tj. od tržišta prihvaćen i kao takav kada može bitiobjektiviran u bilansu uspeha preduzeća (to je tzv. vremenski aspekt principa realizacije) i (2) kolikoiznosi prihod odgovarajućeg obračunskog perioda (to je vrednosni aspekt principa realizacije). Međutim,pored toga princip realizacije implicite zahteva da sredstva preduzeća moraju biti vrednovana u aktivibilansa u visini stvarnih troškova, tj.nabavne vrednosti ili cene koštanja sve do momenta njihoveprodaje (to je suština i principa stvarnog troška).“1
Prema tome, prema principu realizacije prihod treba alocirati na onaj obračunski period u kome jeučinak proizveden i društveno, tj. tržišno verifikovan (isporučen, fakturisan i prihvaćen od stranekupca). Prihodi odgovarajućeg perioda se stoga mere visinom prodajne vrednosti, tj.proizvodom obimaili količine i prodajne cene po jedinici realizovanih učinaka a odražavaju se na povećanje sredstava,smanjenje obaveza ili nastanak anticipativne aktive (nenaplaćenih prihoda).
Princip realizacije se obično kompletira i dopunjava principom impariteta, koji predstavlja zahtevda očigledne i moguće negativne periodične rezultate (gubitke) treba prikazati u punom iznosu ubilansuuspeha bez obzira da li su i realizovani, tj.na tržištu potvrđeni. U osnovi principa impariteta jeopreznost, koja je sračunata na anticipiranje i objektiviranje svih mogućih gubitaka u punom iznosu.
Dok princip realizacije implicite zahteva vrednovanje na bazi stvarnog troška ili nabavne vrednosti,princip impariteta, zahtevajući što je moguće niži periodični rezultat, preporučuje vrednovanjepozicijaaktive i prihoda po principu najniže vrednosti.Prema tome, u računovodstvu se pozitivan periodični rezultat (dobitak) može objektivirati tek postojetržišno potvrđen (shodno principu