Kauza

Uvod

Kauza odgovara na pitanje zašto dugujemo (cur debetur), koji je razlog našeg ugovornog obvezivanja. Sa društvenog gledišta kauza ima racionalnu ulogu, ali sa stanovišta prava često je fungirala kao imaginaran pojam. Pravo se u prvom redu interesuje za dejstvo ugovora, a manje za razloge i motive njegovog nastanka ispoljenih u najrazličitijim mogućim filozofskim, društvenim, privrednim, psihološkim, pravnim i drugim razlozima.
Na pitanje zašto se ugovornik obavezuje, može se izneti čitav red najrazličitijih argumenata. Filozofsko gledište cilj ugovora sagledava sa stanovišta vrednosti (u smislu aksiološke ocene). Na taj način bi afirmisanje ili nastanak ugovora bio uslovljen egzistencijalnim pitanjem društva (snabdevanje). Prema ovom gledištu, ugovor bi mogao da bude punovažan samo pod uslovom ako udovoljava zahtevima biti društva.
Socološki razlozi nastanak ugovora mogu uslovljavati potrebom da ugovor udovolji zahtevima društvene komunikacije. Ugovor čiji bi nastanak bio uslovljen ostvarivanjem privrednih, odnosno ekonomskih interesa, trebalo bi da omogući učesnicima ili jednoj strani realizaciju privredne koristi. Sa gledišta prava, kauza bi trebalo da znači mogućnost ugovora da pruži šansu njegovom učesniku da stekne neko pravo ili drugim rečima, da je cilj ugovora ostvarivanje prometa. Kod sinalagmatičnih (dvostranoobaveznih) ugovora obe ugovorne strane imaju očekivane prestacije drugog ugovornika (causa aquirendi), dok kod dobročinih ugovora razlog obavezanog je u davanju kredita (causa credendi), a kod poslova pokrića razlog obveznika je u ispunjenju ranije obaveze (causa solvendi). Zakon je izričito prihvatio kauzalističku teoriju, jer je naglasio da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov.