Licenca

UVOD

Licenca je proizvod savremenog načina poslovanja i razumljivo je što se najveći ugovora o licenci odnosi na najsavremenije oblasti tehnike i tehnologije: elektroniku, elektrotehniku, tehniku letenja i hemiju. Prema proceni stručnjaka, preko 50% vrednosti svih ugovora o licenci koji se zaključuju u svetu pada na pomenute oblasti.

Ustupanje korišćenja prava industrijske svojine može da bude isključiv predmet jednog ugovora između nosioca prava i zainteresovanog ilica, a takvi ugovori nazivaju se ugovori o licenci. To je sporazum između dva nezavisna privredna subjekta o korišćenju prava industrijske svojine, između nosioca ili vlasnika prava, kao davaoca licence i zainteresovanog korisnika prava, primaoca licence.

Prodavci tehnologije imaju velike koristi od licence. Putem licenci oni plasiraju svoju tehnologiju tamo gde izvoz robe nije moguć ili nije ekonomski opravdan. Ali, i kupci tehnlogije imaju takođe koristi od licence. Putem licenci oni dolaze u posed nove tehnike i tehnologije, postižu dalji tehnički i ekonomski razvoj, povećavaju zaposlenost i produktivnost rada, smanjuju troškove proizvodnje, omogućuju uključenje ili brže praćenje svetskih tokova industrijalizacije i specijalizacije. Lakše uključenje i ravnopravnije praćenje međunarodne podele rada i sl. Zahvaljujući svojoj politici pribavljanja tehnologije, između ostalog, mnoge zemlje uspele su u posleratnom periodu (posle 2. Svetskog rata) da postignu visok stepen tehničkog razvoja i industrijalizacije svoje privrede.

Tradicionalno korišćeni termin za označavanje ovog pravnog posla “ugovor o licenci”, polako se napušta i sve više ustupa mesto terminu “ugovor o transferu tehnologije”. Ovom inovacijom želi se ukazati i na promenu u predmetu samog ugovora. Naime, tradiconalno, ugovor o licenci označava ustupanje patentiranih pronalazaka i eventualno uzgredno ustupanje svega ostalog, posebno tzv. Know – how.

I naš Zakon o obligacionim odnosima koristi termin “ugovor o licenci” dok Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju govori o “pravu industrijske svojine i znanju i iskustvu (know – how) “.

POJAM

Pod ugovorom o transferu tehnologije podrazumeva se takav ugovor kojim davalac tehnologije ustupa pravo privrednog iskorišćenja zaštićenih prava industrijske svojine i nezaštićenih prava (odvojeno ili kombinovano) , zajedno sa opremom i odgovarajućim postupcima proizvodnje koji su tehnološki povezani sa ustupljenim znanjem, uz potrebnu tehničku pomoć da bi se oprema i znanje mogli privredno iskorišćavati, a sticalac (korisnik) tehnologije se obavezuje da za to plaća određenu naknadu.

Po čl. 686. Zakona o obligacionim odnosima “ugovorom o licenci obavezuje se davalac licence da sticaocu licence ustupi, u celini ili delimično, pravo iskorišćavanjapronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, uzorka ili modela, a sticalac licence se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu”.

Za ugovor o licenci karakteristično je da se njime ustupa sticaocu licence, od strane davaoca licence, samo jedno od ovlašćenja kojima davalac licence raspolaže u odnosu na predmet licence. Reč je o pravu iskorišćavanja ili korišćenja predmeta licence (uti). Ostala ovlašćenja, a pre svega pravo raspolaganja predmetom licence, davalac licence zadržava za sebe. Time su na jasan način delimitirane i razlike između ugovora o licenci i cesije, kojom cedent prenosi na cesionara sva ovlašćenja kojima raspolaže u odnosu na pronalazak, tehničko znanje i iskustvo, žig, uzorak ili model.

OSOBINE UGOVORA O LICENCI

Ugovor o licenci spada u obligacione imenovane ugovore, dvostrano – obavezujuće i teretne ugovore, komutativne ugovore, ugovore sa trajnim prestacijama, ugovore koji se zaključuju intuitu personae, formalne ugovore. Uz bitnu pismenu formu ovog ugovora, Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju uvodi i posebnu, tzv. Svečanu formu ovog ugovora, koja se sastoji u registraciji ugovora kod nadležnog organa uprave. Ovaj ugovor postaje punovažan tek danom upisa u registar, a nadležni državni organ uprave prilikom registracije ceni usklađenost ugovora sa pozitivnim propisima i ako utvrdi da nije u skladu sa istima, ili ako je protivan interesima odbrane i bezbednosti zemlje, neće izvršiti registraciju takvog ugovora ili njegovih izmena i dopuna. Protiv ovog rešenja ne može se izjaviti žalba, ali se može pokrenuti upravni spor. Ako ovaj organ ne odluči u roku od 30 dana po podnetom zahtevu za registraciju ugovora, smatra se da je ugovor punovažan. Ovakav pravni režim ugovora o licenci koji u osnovi znači uvođenje režima odobrenja ugovora, kritikovan je u pravnoj teoriji, kao previše ideološki i neprimeren pravnom režimu koji vlada u zemljama EU.