Spedicije

1. UVOD

Međunarodnom špediciojm se mogu baviti firme koje moraju moraju biti upisane u registar kao Agencije za privredne registre (ranije sudski registar) za obavljanje ove vrste usluga. Uloga špeditera u međunarodnoj trgovini se sastoji u organizaciji i praćenju robe od mesta njene otpreme do ugovorenog mesta isporuke. Pri čemu se mora voditi računa da roba stigne do primaoca neoštećena, u ugovorenim rokovima uz minimalne troškove.
Međunarodni špediter je firma koja se isključivo bavi poslovima špedicije i koja deluje u svoje ime a za račun svoga komitenta-nalogodavca (spoljnotrgovinske firme). Ugovor o špediciji je komisioni ugovor i zaključuje se između nalogodavca (izvoznika ili uvoznika) i špeditera u pisanoj formi. Po ovom ugovoru se špediter obavezuje da će, u svoje ime, a za račun svog komitenta-nalogodavca da učini sve potrebne radnje radi dopreme ili otpreme robe po osnovu spoljnotrgovinskog posla (uvoza/izvoza) koji je komitent sam prethodno ugovorio. Za svoj rad špediter naplaćuje ugovorenu cenu, špeditersku tarifu, kao i sve troškove koji su nastali prilikom prevoza.
Špediter nadgleda kvantitativni pregled i otpremu ili dopremu robe, njenu predaju vozaču, angažuje transportno sredstvo i vozača, prati šta se dešava sa robom u transportu, osigurava robu, smešta robu u skladište, obezbeđuje uslove za brzo i efikasno carinjenje. Špediter nije vozač i ne mora da poseduje svoj vozni park, ali vrlo često špediteri imaju ili obezbeđuju prevozna sredstva.[1]
Cilj špedicije je oslobađanje nalogodavca brige i napora u vezi sa kretanjem robe. Ekonomska funkcija špedicije je da bude spona proizvodnje sa trgovinom i potrošnjom. Zato kažemo da je špedicija deo spoljne trgovine i ujedno viši oblik prometa. Treba naglasiti da sa padom mnogih barijera u međunarodnoj trgovini i nestankom državnih granica, uloga špeditera se menja, špedicije postaju logistički servisi koji pružaju najširi spektar usluga privredi. Na ovaj način klasična špedicija prelazi u kvalitativno viši nivo usluge.[2]