Međukulturno komuniciranje-ispit

Savremena teorija kulture prvim kulturologom smatra Herodota koji se interesovao za običaje, a formalnim osnivačem nauke o kulturi proglašava Tejlora. Sam termin kultura je upotrebljavan mnogo pre Tejlora, a koristio ga je Lajbnic na prelasku iz 17. u 18. vek. Krajem 18.veka Adelung ga uvodi u svoj rečnik i time dobija mesto u naučnoj literaturi.
Iako postoji preko 300 definicija kulture čini se najvažnijim odrediti da li je kultura sveukupnost duhovnih i materijalnih delatnosti ljudi, samo ono što je duhovno, ili ono što Markuze podvodi pod pojam duše (duša nije usmerena na kritičko saznanje istine).
Arnold shvata kulturu kao intelektualnu radoznalost i čovekovu potrebu za usavršavanjem. Ona je za njega ono najsavršenije i najlepše što je čovek smislio, stvorio i izrekao.
Etnolozi, kulturni antropolozi i sociolozi smatraju da se čovek od drugih bića razlikuje po tome što je stvaralac kulture (kultura se ne sastoji samo od ljudskog ponašanja, već i od njegovih proizvoda).
Iako kultura kao termin veoma teško prodire u evropsku naučnu misao (Hegel i Marks su je ignorisali), Fridrih Niče, začetnik filozofije kulture, koristi taj termin da označi ono što je jasno suprostavljeno sredstvima civilizacije, koja po njegovom mišljenju vode sveopštem raspadu i dekadenciji. Špengler je izolovao kulturne entitete, a potom dokazivao kako jedna kultura preuzima motive druge da bi došla do sopstvene simbolike. On smatra da je kraj svake kulture upravo civilizacija. Veberovo shvatanje kulture je metaforično i suprotno je tehničkom razvoju civilizacije, pa on smatra da su u njoj sadržane večne vrednosti – uzvišenost, lepota i dobrota.
Mnogi teoretičari kulturu dele na simboličku i neposrednu. Lingvisti smatraju da je govor najstariji izvor simboličke kulture. Lesli Vajt, osnivač nauke o kulturi (kulturologije), kaže da je kultura nastala kada je nastao čovek kao primat koji može da govori i upotrebljava simbole. Vajt govori o tri podsistema kulture: tehničkom (materijalna,mehanička, fizička oruđa i tehnike njihove primene), sociološkom (interpersonalni odnosi i obrasci ponašanja) i idološkom (ideje, verovanja i znanja, mitologija, tehnologija, književnost, nauka…). Vajt smatra da su ti podsistemi međusobno povezani, ali daje primat tehničkom jer i ljudski život i kultura počivaju na njemu (on ne razlikuje kulturu od civilizacije). Upravo iz ovog razloga Vajt kulturu pretpostavlja svemu ostalom, pa su i razlike među ljudima, celokupni društveni razvoj, pa čak i ratovi samo kulturne posledice.
Kultura u užem, pravom značenju predstavlja domen vrednosti lišenih praktične koristi, nesebično negovanih i razvijanih s obzirom na unutrašnje doživljaje povezane s tim vrednostima. Autentične kulturne vrednosti podstiču humanitet, smatra Markuze, pa za njega kultura ne podrazumeva bolji, ali svakako plemenitiji svet.