Međunarodno poslovno pravo

1. POJAM I PREDMET MPP

MPP je posebna, nacionlna grana prava, koja je pretežno zasnovana na unutrašnjim pravnim normama, ali obuhvata i norme sadržane u međunarodnim sporazumima.
Postoji više shvatanja o tome šta je predmet MPP-a. Prema jednom shvatanju, predmet ove grane prava su pravni instituti i pravne norme koje ono obuhvata. Prema drugom shavtanju, predmet MPP-a je rešavanje sukoba zakona i sukoba jurisdikcija u pogledu njihove nadležnosti i primene, a prema trećem, privatnopravni odnosi sa stranim elementom i njihovo pravno regulisanje. Moglo bi se reći da je treće shvatanje najispravnije.
Specifičnost ove grane prava je to što su njen predmet svi privatnopravni odnosi koji se proučavaju i u drugim granama prava, asli samo u slučaju kada u sebi sadrže strani element. Pored odnosa sa stranim elementom, u predmet ove grane prava spada i sudska nadležnost za reševanje sporova iz privatnopravnih odnosa sa stranim elementom, kao i priznanje i izvršenje sudskih odluka donetih u ovakvim sporovima.
Specifičnost normi koje uređuju ovu oblast je u tome što one najčešće ne regulišu nepostedno i konačno neki privatnopravni odnos, nego najčešće samo određuju pravo ili sud neke zemlje, koji će taj odnos konačno razrešiti.

2. NAČINI REGULISANJA U MPP

Postoji nekoliko načina regulisanja u MPP-u.
Posredno ili koliziono regulisanje je uobičajeno za ovu granu prava. Ono se sastoji u tome da se pravnom normom reguliše i određuje pravo neke zemlje čijom primenom se meritorno i konačno reguliše određeno privatnopravni odnos. Naziva se koliziono jer reguliše sukob prava dve ili više zainteresovanih država koje pretenduju da regulišu određenji privatnopravni odnos sa stranim elementom.
Neposredno regulisanje je direktno regulisanje privatnopravnog odnosa sa stranim elementom. Ovakav način regulisanja primenjuje se najčešće kod višestranih međunarodnih konvencija kojima se meritorno regulišu neki privatnopravni odnosi sa stranim elementom.
Nacionalno regulisanje vrši se kroz donošenje odgovarajućih nacionalnih propisa, najčešće zakona. Države su u tom pogledu suverene i samostalne, ali ipak moraju voditi računa da regulisanje bude uvažavano i od strane drugih država da bi moglo da proizvede dejstva i u drugim državama.
Međunarodno regulisanje vrši se kroz međudržavne sporazume. Države na taj način ustanovljavaju posebne pravne režime koji se primenjuju između njih, a odnose se na privatnopravne odnose sa stranim elementom u kojima učestvuju njihovi državljani ili pravna lica. Ovi međudržavni ugovori imaju prednost u primeni u odnosu na nacionalno zakonodavstvo.

3. IZVORI MPP (unutrašnji izvori, međunarodni izvori, hijerarhija izvora prava, pravna praznina)

Kao i u drugim granama prava, i u međunarodnom privatnom pravu postoje dve vrste izvora – unutrašnji i međunarodni izvori.
Osnovni unutrašnji izvor MPP-a je Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima. Njime je uređena materija sukoba zakona i sukoba jurisdikcija. Međutim, ova materija uređena je i drugim zakonima, kao što su: z. o parničnom postupku, z. o izvršnom postupku, z. o osnovama svojinsko pravnih odnosa, z. o autorskim i srodnim pravima, zakon o državljanstvu itd.
Međunarodne izvore čine ratifikovani bilateralni i multilateralni ugovori, a sud je dužan da zna za postojanje tih ugovora, kao i za njihovu sadržinu, jer oni predstavljaju sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka, pa su sudovi dužni da ih primenjuju. U pogledu njih važi pretpostavka da sud poznaje pravo (iura novit curia). To znači da je sud dužan da zna za postojanje međunarodnih ugovora koji su na snazi u našoj zemlji, a isto tako, dužan je da poznaje njihovu sadržinu i primeni ih kada su za to ispunjeni potrebni uslovi.
U MPP-u hijerarhija izvora predstavlja, u stvari, rešavanje pitanja koji od više propisa koji uređuju materiju MPP-a traba da bude primenjen na konkretni odnos ili pitanje koje se reguliše. Prema odredbama Ustava, najviši akt u našoj zemlji predstavlja ustav. Svi ostali zakoni i drugi opšti akti, kao i međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa ustavom. Kada je reč o odnosu zakona i drugih opštih akata sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, ustav prednost daje ovim drugim. Ako je ista materija uređena bilateralnim i multilateralnim konvencijama, pradnost u primeni imaju bilateralne.
Zakon o MPP-u je opšti zakon u odnosu na ostale zakone koji urađuju neka pitanja iz ove oblasti, što znači da se njegove odredbe neće primenjivati, ako su odnosi o kojima je reč regulisani nekim drugim zakonom ili međunarodnim ugovorom.