Menadzment

Definisanje Menadžmenta

Veliki broj autora dao je definiciju upravljanja. Najpoznatije su:

• Upravljati znači predviđati, planirati, komandovati, koordinirati i kontrolosati. (FAJOL)
• Proces kroz koji odabrana grupa ljudi usmerava sve zaposlene u kompaniji prema zajednički zadatom cilju. (MASI i DAGLAS)

Zajedničko ovim teorijama su pojmovi: planiranje, organizovanje, usmeravanje (motivisanje) i kontrola. Tako bi se pojednostavljena, ali jasna definicija upravljanja sastojala iz sledećih faza menadžmenta:
Upravljanje (management) je proces planiranja, organizovanja, motivisanja i kontrole u pravcu postizanja određenih kompanijskih ciljeva.
Rukovođenje (leadership) je alokacija ponašanja pojedinaca u grupa usmerena ka definisanim ciljevima kompanije.
Rukovođenje je proces koji je uži od upravljanja. Drugim rečima, ono može biti deo procesa, upravljanja, odnosno njegove treće faze – motivacije.
Usmeravanje (directing) je još uža aktivost koja je deo rukovođenja, a označava upućivanje radnika (zaposlenog) na konkretan zadatak, koji ne mora da bude u sastavu aktivnosti definisane ugovorom o zaposlenju.

Industrijski odnosi

Industrijski odnosi čine osnovni okvir za razumevanje istorije i razvoj menadžmenta.
Do kraja XIX veka industrijskih odnosa nije bilo. Nisu postojali sindikati, a prve fabrike, stvorene industrijskom revolucijom, imale su za direktora vlasnika i poslodavca u isto vreme odnosno jednu ličnost. Moć je u potpunosti bila u rukama vlasnika fabrike. Krajem XX veka, počinju da se javljaju udruženja radnika, preteče sindikata, što je bio i početak uspostavljenje industrijskih odnosa.
Najznačajnije promene vezane za industrijske odnose, a koje su dovele do stvaranja prvih profesionalnih mendžera, odigraće se 1907. god. kada u Engleskoj dolazi do razdvajanja privatnog (porodičnog) vlasništva nad kompanijama od upravljačkih funkcija. Vlasnik kompanije postaje poslodavac i upravljačkim strukturama i radnicima. Vlasnici kompanija nisu više menadžeri.
Osnovni stub modernih industrijskih odnosa čine sindikati. Međutim oni nisu jedini činilac. Postoji niz drugih elemenata koji određuju suštinu industrijskih odnosa. Institucije. Sindikati, sindikalni savezi, udruženja poslodavaca, pravne institucije, arbitražne službe, vladina misnistarstva, obrazovne institucije itd.
Ličnosti. Sindikalni predstavnici u poslovodnim odborima (menadžmentu), služenici i funkcioneri sindikata, poslodavci, direktori, sudije i predstavnici arbitržnih sudova, državni ministri i ostali. Procedure. Ugovaranje, pregovori, posredovanje, disciplinski postupci, stečajevi, promene propisa, sudski postupci, organizovanje štrajkova, arbitražne procedure itd. Kategorije. Plate, radno vreme, uslovi rada, sadržaj rada, radni ugovori, vreme zapošljavanja, disciplina, industrijska politika, radna i socijalna sigurnost, participacija.
Industrijski odnosi su socio-ekonomski odnosi u poslovno-radnom okruženju, čiji su osnovni činioci vlasnici kapitala, menadžeri, sindikati i radnici (zaposleni).
Vlasnici kapitala i zaposleni su dve suprostavljene strane u ovim odnosima, dok menadžeri i sindikati imaju funkciju ublažavanja ovog konflikta. U modernim ind. onosima konflikti nastaju i zmeđu menadžera i vlasnika, kao i između sindikata i zaposlenih. To sve dovodi do toga da se pozicije činilaca ind. odnosa sve manje mogu definisati. Njihove pozicije se ukrštaju. Menadžeri osnivaju svoje sindikate, a sindikalni predstavnici sve češće dobijaju “etiketu” da su ljudi uprave. Radnici postaju akcionari kompanije u kojoj rade. Sve ovo čini ind. odnose kranje složenim, a svi akteri pokušavaju da u njima ostvare maksimalne koristi.