Planiranje

UVOD  

Sama definicija menađmenta proizilazi , da on predstavlja seriju međusobno povezanih odluka , akcija i naravno rezultata . Odavno je ukazano da menađzment nije čin , već proces interaktivnih i iterativnih komponenti , čije odvijanje i sinhronizacija čine sadržinu upravljanja .

Neki autori govore o fazama upravljanja , a drugi o funkcijama menađmenta navodeći pri tome : planiranje , organizovanje ( implementaciju ) , vođenje i kontrolu kao najvažnije .
Sve ove funkcije , koje menađeri obavljaju , uz pomoć znanja i vještina , treba da se obave kako bi  efikasno i efektivno postigli ciljeve organizacije .

Ono što je značajno jeste da su sve funkcije menađmenta povezane , tj. da ne postoji mogućnost istupanja  jedne od njih . Po svom značaju kao primarna faza procesa upravljanja , tretira se upavo funkcija planiranja . Ova primarnost proizilazi iz činjenice da su outputi planiranja , baza za preuzimanje akcija i odrednica za  ostvarivanje ostalih faza procesa upravljanja .
Planiranje se definiše kao proces donošenja planskih odluka o ciljevima , strategijama , programu i pojedinačnim planovima na osnovu kojih će se , preuzimati aktivnosti na realizaciji vizije i misije preduzeća .
Upravo zbog ovog značaja planiranje treba da bude : realno , konkretno , efikasno , sveobuhvatno ,te vremenski usklađeno i orijentisano na faktore uspjeha .

Značaj planiranja proizilazi iz sledećih potreba menađera da :

1 . spremno idu u susret budućnosti

2 . efikasno koordiniraju aktivnostima

3 . unaprijede proces donošenja odluka

4 . obezbijede poslovanje prema izazovima ( budućnosti )

5 . stvore osnovu za kontrolu

6 . poslednja potreba ali ne manje bitna , zasniva se na stepenu razumijevanja i svijesti
o relevantnim ( bitnim ) ,  poslovnim područijima i prirodi izazova . Ono na sta će se ovaj rad bazirati  jeste upavo, nužnost pristupa procesu planiranja ,  karakteristike , odlučivanje , faktore racionalnosti planiranja ,elementi  poslovnog plana preduzeća ( biznIs plan ) , te ćemo spomenuti i neke od tipova planiranja .

 1 . 1 . NUŽNOST INTEGRALNOG PRISTUPA PROCESU PLANIRANJA

Ako se planiranje razumije kao primarna faza procesa upravljanja u kojoj se donose odluke o ciljevima , politikama , strategijama i setu pojedinačnih planova za preuzimanje aktivnosti preduzeća , onda je očigledno da se radi o složenom i odgovornom poslu .   Putem planiranja preduzeće usaglašava ciljeve i načine njihovog ostvarivanja , programiranje i sinhnonizaciju relevantnih aktivnosti . Planski proces uključuje : eksterno i interno usaglašavanje . Eksterno usaglašavanje , se svodi na usaglašavanje ciljeva i mogućnosti iz okruženja , u smislu da
se kroz ciljeve i izazove okruženja opredijeli strategija . Interno usaglašavanje podrazumijeva uspostavljanje nužnih odnosa između pojedinih područja aktivnosti i nosilaca .Ukupni plan preduzeća treba da se bazira na usklađenosti ova dva segmenta planiranja . Kao što znamo preduzeće ima svoju proceduralno – organizacionu dimenziju ( usaglašavanje planova po nivoima i organizacionoj strukturi ) , predmetnu dimenziju (planiranje po funkcionalnim područijima kao što su proizvodnja , marketing i dr. ) ,  strukturalnu ( bazirana na donošenje planskih odluka o ciljevima , strategijama i politikama ) , vremensku ( uspostavljanaje odnosa između dugoročnih , srednjoročnih i kratkoročnih planova ) , i formalno – pravnu dimenziju.
Kroz razvojni plan preduzeće usklađuje svoje aktivnosti sa promjenama u okruženju , što uključuje inovativno , alokativno i funkcionalno planiranje . Kada je riječ o usaglašavanju planova , važno je da se obezbijedi jedinstvenost procesa planiranja . Važno je takođe usaglašavanje i sa finansijskim institucijama , kao i sa nosiocima infrastrukturnih djelatnosti .
Različiti planovi podrazumijevaju i određeno vrijeme za njihovu realizaciju , pa se i dijele na : dugoročne , kratkoročne i srednjoročne .Kratkoročni planovi proizilaze iz srednjoročnih , a ovi znače ostvarivanje dugoročnih .