Savremeni koncepti strategijskog menadžmenta

UVOD
Savremeni trendovi u poslovanju koji se neprestno menjaju, dovode do pojavljivanja novih problema i izazova s kojima se suočavaju stručnjaci različitih disciplina i dovodi do intenziviranja upotrebe upravljačkog i menadžerskog pristupa. Sve veća upotreba ovih pristupa, u svim naučnim oblastima i disciplinama, dovodi do bržeg i efikasnijeg rešavanja aktuelnih problema. Prisutan je stalan razvoj novih menadžment pristupa i metoda obogaćenih raznovrsnošću pristupa drugih naučnih disciplina.
Menadžment danas u značajnoj meri koristi znanja iz drugih naučnih oblasti u čemu se i ogleda širina ove relativno mlade naučne oblasti. Namera kreativnog osmišljavanja strategije je da poboljša konkurentski položaj organizacije, njenu vrednost za akcionare i njen doprinos društvu. Nanovo osmišljavanje nije lako. To podrazumeva konstantan proces transformacije cele organizacije, njene orijentacije, kao i preispitivanje i odbacivanje ustaljenih vrednosti, naučenog kroz istoriju, već isprobanih procesa i uobičajenih shvatanja, zamenjujućih ih potpuno novim – drugačijim konceptima i primenama. Mora se, pri tom, ispitati i redefinisati i sama kultura organizacije. Tradicionalni radni procesi moraju biti ispitani i iznova projektovani. Implementacija strategije predstavlja značajno područje strategijskog menadžmenta. Imajući u vidu veličinu uticaja na konačne poslovne performanse, ovo područje ništa manje nije značajno od samog procesa formulisanja strategije. Iako je logično da se strategija prvo formuliše, pa onda izvršava, dobro je da se u momentu njenog formulisanja, sagleda veličina i vrste promena ,koje će njena realizacija podrazumevati

1. SAVREMENI STRATEŠKI IZAZOVI
U menadžmentu se stalno traga za nečim novim, uspešnim, samim tim suočavanje je sa strategijskim izazovima. Strategijski izazovi menjaju čitavu društvenu scenu.
Deset najvećih strategijskih izazova:
• Ubrzana stopa promena;
• Inteziviranje konkurencije (ona je sve jača);
• Globalizacija (menadžer mora pozicionirati kompaniju);
• Snazne tehnološke promene;
• Promene u broju, strukturi, profitu i očekivanjima zaposlenih (smanjenje broja radnika, a povećanje proizvodnje);
• Oskudnost resursa;
• Tranzicija industrijskog društva u društvo znanja;
• Nestabilni tržišni i ekonomski uslovi;
• Rastući zahtevi konstituenata u preduzećima;
• Kompleksnost strategijskog okruženja.
Pod strategijskim izazovima se podrazumeva uvođenje strategijskog mišljenja i ono podrazumeva ispitivanje, analizu i formulisanje.
1.1. Model strategijskog menadžmenta
Model se sastoji iz tri faze:
• Faza formulisanja strategije;
• Faza Implementacije strategije;
• Faza evaluacije i kontrole.
Formulisanje strategije sadrži:
• Analiza sadašnje situacije;
• Identifikacija spoljnjih prilika i pretnji;
• Identifikacija unutrašnjih snaga i slabosti;
• Generisanje alternativnih strategija;
• Izbor strategije na bazi određenih kriterijuma.
Analiza okruženja obuhvata relevantne promene, a to su: mikro i makrookoline promene. Makrookoline promene su ekonomske, sociokulturne, političke i tehnološke. Mikrooline promene su dobavljači, banka, konkurencija.
Definisanje misije – Svako preduzeće ima svoj razlog postojanja tj. svoju svrhu kao i svoju misiju. Misija predstavlja izvršni cilj preduzeća. Na njoj se zasnivaju operativne aktivnosti, strategije i ciljevi.
Ciljevi se determinišu iz misije i to na različitim nivoima preduzeća, oni moraju biti jasni, čvrsti i realni. Izgradnja ciljeva se vrši paralelno sa internom analizom preduzeća, analizom okoline i strateških činioca. Ciljevi su veoma važni. U preduzeću su oni uvek jasni. Osnovne komponente ciljeva su:
• Jasni atributi;
• Indikatori;
• Rezultat ciljeva;
• Vremensko razdoblje u kom se moraju obaviti.
Strateški ciljevi su ključni za uspeh preduzeća, oni:
• pomažu subjektu da shvati svoj položaj;
• menadžerima pružaju osnovu za konzistentne odluke;
• minimiziraju konflikte;
• stimulišu zaposlene;
• omogućavaju smer i organizacionu sinergiju.
Strateški ciljevi se donose u fazi formiranja, dok se u fazi inplementiranja definišu kratkoročni ciljevi (marketing, proizvodnja).
Prilikom izbora strategije neophodno je dati odgovor na sledeća pitanja:
• Kako bi se preduzeće trebalo pozicionirati i alocirati u nameri da ostvari svoje ciljeve?
• Kako preduzeće integriše aktivnosti različitih funkcional nihpodručja i optimizuje korišćenje resursa?
Naučnik David predlaže šest kriterijuma koji vrednuju strategije i to:
• Prilagodljivost;
• Konkurentna prednost;
• Konzistentnost;
• Fleksibilnost;
• Usklađenost;
• Ostvarenje.
Odabiranje strategije prolazi kroz četiri feze a to su:
• FAZA: Utvrditi kakvu poziciju zauzima preduzeće (sadašnjost)?
• FAZA: Kakvu poziciju preduzeće želi zauzeti (budućnost)?
• FAZA: Šta preduzeće ne može preduzeti?
• FAZA: Kako ispuniti prazninu?
Kod treće faze se javljaju interna i ekstena ograničenja. Interno generisanje ograničenja se javlja kada preduzeće odbije da kupi delove od određenog dobavljača ili odbija prodati svoje proizvode kupcu. Eksterno ograničenje najčešće prolazi iz zakona zemlje (građanska regulativa i hemijska jedinjenja).
Kod četvrte faze se javljaju tri grupe strategije i to:
• Strategija poboljšanja poslovanja:
 Bolje obaviti postojeće aktivnosti;
 Procena internih prednosti i nedostatka;
 Unapređenje postojećih operacija neće sprečiti silaznu putanju.
• Strategija ekspanzije:
 prelazak na novo tržište da bi se povećala prodaja postojeće palete proizvoda ili usluga.
• Strategija diverzifikacije:
 uvođenje novog proizvoda na novo tržište uz istovremeno zadržavanje postojećeg.