Upravljanje radnom snagom

Za menadžere u proizvodnji najveća odgovornost i najvažniji problem je: rukovođenje ljudima. Radna snaga predstavlja jedan od najlošije upravljanih resursa u proizvodnji. U prošlosti nije bila retkost da literatura o proizvodnji u maloj meri obraća pažnju rukovođenju radnom snagom kod izvođenja proizvodnih opearcija. Umesto toga, fokus je bio na tehničkim aspektima proizvodnje tj, kvantitativnim modelima. Česta tema psihologa i teoretičara organizacije iz tog vremena jeste to što su se bavili velikim istraživanjima o tome kako se ljudi ponašaju u organizacijama.
Radna zajednica, kao kolektiv koji čine svi njeni članovi, ima ulogu preduzeća u makroekonomiji, svoj zadatak izvršava time i ostvaruje ciljeve mezoekonomije. Upotrebom radne snage svih radnika koji čine radnu zajednicu na njegovom radnom mestu taj ukupan proces rada se obavlja. Korišćenjem njegove radne snage pomoću sredstava za rad na predmete rada, svaki član zajednice na svom radnom mestu izvršava svoj zadatak.
Na osnovu iznetih tvrdnji može se doneti zaključak da je radna snaga svojstvo ljudi. Kao takvo se da primetiti tek u samom procesu poslovanja. Pre ovoga je reč u stvari samo potencijalnom svojstvo ljudi.
Kada se stvari posmatraju iz persepktive trošenja, ponašanje radne snage je slično ponašanju sredstava za rad. Kada se o govori o radnoj snazi kao atributu jedinke, ona poseduje bitne sprecifičnosti u procesu trošenja i odnosima u samom procesu.

Pojam radne snaga ne treba poistovetiti ni kom slučaju sa pojmom radnik. Pojam radne snage obuhvata samo trošenje energije radnika koja nastaje u prilikom reprodukcije. Trošenje bioenergije proizvođača se odigrava prilikom vršenja nekih drugih aktivnosti, kao što su npr: sportska, kulturna, i druge kao što je sprecifično trošenje i ono ne ulazi u pojam radne snage.
Trenutno postoji potreba za većom primenom rezultata takvih istraživanja o ljudskom ponašanju u funkciji proizvodnje, zajedno sa vidjenjima menadžera iz proizvodnje o upravljanju radnom snagom. Takvo gledište nužno dovodi do toga da će psihološko i organizaciono ponašanje u budućnosti postati temeljna disciplina.