Metodologija naučnog rada

Ono sa čime valja otpočeti objašnjenje i razumevanje Metodologije naučnog rada jeste pitanje šta je to nauka? Prema savremenim teorijskim nalazima “nauka je relativno nezavisan, zatvoren i isključiv sistem ideja, verovanja i prakse.”

Iz ovog proizlazi da je  naučni rad, odnosno naučno mišljenje samo jedan, specifičan, način razmišljanja i promišljanja, a cilj mu je da bude istinito – istinoidno. Naime,  bitnost i aktuelnost ovog pitanja proizlazi iz prisutnog ( a zašto ne i kazati: dosta proširenog – u dilemi smo da li i vladajućeg?) naivnog i predkritičkog gledanja na nauku i naučni rad, prevashodno onih koji su “u nauci” ili se bave naukom. Oni rade, ali ne mare za pretpostavke svoga rada; oni određuju pojmove, ali se ne pitaju šta je pojam i istog ne promišljaju – na početku kao prethodni pojam i odredbu, dok se pojam u smislu punijeg znanja može dobiti tek kroz proces analize i na kraju, kao njen rezultat; oni postavljaju i proveravaju hipoteze, ali se ne pitaju šta je to hipoteza i koje je njeno mesto u strukturi naučnog saznanja; oni otkrivaju zakone, ali se ne pitaju za njihove opšte osobine i klasifikaciju; oni stvaraju teorije, ali izbegavaju da kažu šta je teorija i kakva je njena uloga u procesu naučnog, odnosno istraživanja; oni ispituju određeni predmet, ali ne pitaju o prirodi stvarnosti i mogućnostima njene spoznaje; oni koriste različite tehnike, ali o prirodi naučne metode izuzetno retko govore; oni dolaze do istinitih saznanja, ali pitanje šta je istina i koja su merila istine za njih nije naučno pitanje; oni valjano rade svoj posao, ali šta je zadatak nauke uopšte, to ne smatraju svojim problemom; bave se naučnim radom, ali krajnji smisao svoga rada oni ne vide, jer je smisao rada izvan rada.