Motivacija zaposlenih

UVOD

Polazeći od činjenice da uspeh jednog preduzeća zavisi od sposobnosti i motivisanosti zaposlenih,a uspeh i motivisanost zaposlenih, a uspeh i motivisanost zaposlenih zavisi od sposobnosti menadžera koji ih vode, može se zaključiti da ponasanje menadžera u velikoj meri utiče na ponašanje zaposlenih. Posao menadžera je motivisanje zaposlenih, a to podrazumeva pridobijanje i usmeravanje drugih ljudi da se kreću u određenom pravcu kako bi ciljevi organizacije bili ostvareni. Pitanje motivacije zaposlenih je jedno od pitanja vezanih za upravljanje poslovanjem koje se u poslednjih nekoliko godina sve češće postavlja i sve vise dobija na značenju.

Upravljanje i razvoj ljudskih resursa postaje sve značajnije zbog novog mesta i uloge čoveka u svim društvenim procesima i u njihovom upravljanju.motivacija zaposlenih postaje temelj savremenog menadžmenta i ljudskih resursa jer se jedino izgradnjom kvalitetnog motivacijskog sistema može pomoći organizaciji da poveća svoju konkurentsku sposobnost i vrednost.

Dosadašnji koncept motivacijskih tehnika je nedovoljno fleksibilan, pa je potrebno razviti i uvesti nove, koje će svojom raznovrsnošću dovesti do visoke motivisanosti i zadovoljstva zaposlenih, čime će se istovremeno ostvariti uspešno poslovanje. Primenom naučnih dostignuća na području motivacije može se znatno doprineti povećanju motivacije i zadovoljstva zaposlenih. Motivacija zaposlenih nije samo psihološki i sociološki problem rada i radnog ponašanja. Uzrok određenog ponašanja čoveka je unutrašnji psihološki pokretač koji ga tera na neku aktivnost, pa učinak pojedinca ne zavisi samo od njegove sposobnosti već i od njegove motivacije. U osnovi svakog motivisanog ponašanja stoji potreba koje čovek postaje svestan i čijem zadovoljenju teži.

           1. STRATEGIJA UPRAVLJANJA MOTIVACIJOM

Danas se velika pažnja posvećuje istraživanju i primeni najefikasnijih načina upravljanja ljudskim resorsima. Funkciju upravljanja ljudskim resursima čini niz raznovrsnih aktivnosti koje su usmerene na različite aspekte zaposlenosti u organizaciji.   Motivacija se može definisati kao proces pokretanja aktivnosti čoveka i njegovog usmeravanja na odredjene objekte- radi postizanja željenih ciljeva.

Menadžeri koriste razčičite strategije da bi motivisali ljude na rad. Svaka strategija ima za cilj da kroz odgovarajuće organizaciono ponašanje zadovolji potrebe članova organizacije. Međutim, veoma je teško reći koja je od strategija najefikasnija, jer svaka pokazuje određene efekte u različitim organizacionim situacijama. Praksa je pokazala da je kombinacija poznatih strategija najbolja u procesu radne motivacije, s tim što u kombinaciji dominantnu ulogu ima ona strategija koja je najprimerenija trenutnoj organizacionoj situaciji.

Prvo ( osnovna ) strategija motivisanja je komunikacija. Dobra komunikacija između menadžera i njemu subordiniranih struktura obezbeđuje zadovoljenje elementarnih ljudskih potreba. Nosioci dobre komunikacije moraju biti menadžeri. Njihova naklonost prema subordiniranim, spremnost da saznaju njihove probleme i da ih rešavaju, obezbeđuje da se zaposleni osećaju sigurnije,da imaju osećaj pripadnosti kompaniji, a samim tim i osećaj samopotvrđivanja kroz rad za kompaniju. Sigurnost, pripadnost i samopotvrđivanje su osnovne ljudske potrebe članova organizacije, a komuniciranje je jedno od osnovnih sredstava za zadovoljenje ovih potreba. Pohvale, bez izuzetaka, predstavljaju snažan podsticaj na aktivnost, dok ukori, po pravilu, smanjuju stepen zalaganja radnika na poslu. Priznanja u obliku pohvala, nagrada ili unapređenja podstiču ljude na aktivnost zbog toga što se time zadovoljava vrlo izrazita potreba za afirmacijom vlastite ličnosti i pred sobom i pred drugima.

Druga strategija radne motivacije je stav menadžera prema zaposlenima. Ova strategija se zasniva na Mekgregorovim teorijama X i Y, odnosno- na negativnim (teorija X) i pozitivnim (teorija Y) pretpostavkama, koje menadžeri imaju prema sebi subordiniranim članovima organizacije.  Ako se pod sadržajem negativnog stava podrazumevaju pretpostavke o indolentnosti subordiniranih, o njihovoj nezainteresovanosti za sudbinu kompanije, pa se – u tom smislu- represivno deluje na njih, nije sigurno da će takav stav uvek delovati ne motivirajuće. Međutim, pozitivan stav menadžera, u smislu pretpostavki da su radnici vredni, požrtvovani i da se identfikuju sa kompanijom- sigurno će delovati motivaciono na radnike.