Novčana naknada nematerijalne štete

Uvod
Šteta (član 155)
Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) , kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).
Izbegavanje nanošenja štete drugome nalažu i moralne i pravne norme. Postoji opšta zabrana nanošenja štete drugome koju sadrže pravni poreci svih zemalja i koja se izriče posredno, tako što se licu koje drugome prouzrokuje štetu nalaže obaveza da istu nadoknadi. Iz toga sledi da je nanošenje štete drugome pravno nedopušteno i da se od toga treba uzdržati, a zabranjeno je i samo izazivanje opasnosti štete po druge.
Dakle, postoji opšta pravna dužnost uzdržavanja od nanošenja štee drugome. Onaj ko se o nju ogrši postaje, po pravilu, dužnik jedne druge obaveze: da nadoknadi prouzrokovanu štetu. Time je, u stvri, rečeno da prouzrokovanje štete drugome predstavlja izvor obligacionog odnosa, čiji su subjekti počinilac štete i oštećeni. Sadržinu obligacionog odnosa koji tako nastaje čine obaveza počinioca da prouzrokovanu štetu nadoknadi i pravo oštećenog da od njega zahteva nadoknadu.
Šteta je pojam koji koristimo u svakodnevnom govoru i koji označava svaku propuštenu priliku da se doživi izvesno zadovoljstvo. Međutim, u pravnom ili normativnom smislu, šteta ima mnogo uže značenje i ne obuhvata svaku vrstu škođenja koju čovek doživljava, tj svaku faktičku ili ekonomsku štetu. Dakle, pravni pojam štete ne tiče se svakog prikraćivanja interesa, nego samo onog koji je dostojan pravne zaštite.
Pravni pojam štete, podrazumeva, dakle samo onaj gubitak koji neko usled određenog događaja, trpi na svojim pravno zaštićenim dobrima, i koji je određeno treće lice dužno da nadoknadi. Međutim, šteta takođe podrazumeva gubitak koji oštećeni trpi jer nastaje mimo njegove volje usled radnje trećeg ili prirodnog događaja. Ako je gubitak nastao po volji oštećenog, nije reč o šteti, nego o otuđenju ili utrošku imovine.
Pored škođenja određenim vrednostima, pojam štete obuhvata i poterećenje pravnom obavezom nastalo radnjom drugoga. Pod štetom u pravnom smislu podrazumevamo „svaki uštrb nekog pravno zaštićenog dobra, odnosno interesa, koji nastaje mimo volje pogođenog lica, i koji je neko dužan da nadoknadi“. Nastala šteta može se ogledati u gubirku izvesnog dobra, promeni nagore njegovog stanja ili u opterećenju izvesnim pravnom obavezom koja je rezultat protivpravne radnje drugog. Šteta može biti materijalna, odnosno imovinska ukoliko nastaje imovinskim dobrima ljudi i neimovinska šteta koja se tiče ličnog integriteta. Naime, to je šteta na ličnim ili neimovinskim dobrima čoveka kao što su život, zdravlje, fizički i psihički integritet, sloboda, čast, dostojanstvo i drugo. Šteta se može javiti i u obliku stvarne štete i izmakle dobiti. Stvarna, odnosno pozitivna šteta odnosi se na svaku škodljivu promenu na nečemu što već postoji, dok je izmakla dobit vid materijjalne štete koju neko trpi zato što ga je tuđa protivpravna radnja sprečila da stekne određenu imovinsku korist.
Razlikujemo i posrednu štetu koja je indirektna posledica štetne radnje, odnosno druge štete i neposrednu koja je direktna posledica štetne radnje.

Prouzrokovanje štete

Prema našem ZOO, odnosno odredbe koja proističe iz člana 154 ZOO, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je nadoknadi, osim ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Ovo pravilo obuhvata štetu koju neko svojim radnjama ili propuštanjem prouzrokuje drugom, na njegovoj imovini ili ličnosti, odnosno svim oblicima prava koji pripadaju oštećenom. U pitanju su štetne, protivpravne radnje kojima se prouzrokuje šteta koja može nastati uništenjem ili oštećenjem neke stvari drugom, nanošenjem telesnih povreda drugom, koji nije u mogućnosti da ostvaruje svoje za prihode kakve je ranije ostvarivao. Šteta može nastati i gubitkom člana porodice, hranioca, zbog pretrpljenog bola od strane članova uže porodice za člana porodice koji je izgubio život, i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.
Za štetu može biti odgovorno i lice čija maloletna deca prouzrokuju štetu drugom, o kojima se on, inače stara. Takođe, postoji i oblik naknade štete koji potiče u, a to je šteta od opasne stvari o kojima štetnik treba da se stara i da ih upotrebljava i čuva sa većom brižljivošću nego druge stvari. Razlikujemo ugovornu i vanugovornu odgovornost za naknadu štete. Vanugovorna odgovornost nastaje radnjama, činjenjem ili propuštanjem, koja nije u vezi sa neispunjenjem neke ugovorne obaveze, već potiče radnjom ptetnika, kao pravnom činjenicom koja stvara obligacioni odnos između njega i oštećenog. Ugovorna odgovornost postoji ako se nekom štetnom radnjom menja već postojeći odnos između dva ili više lica zasnovan na njihovom ugovoru.
Postoji i treći oblik odgovornosti za štetu nastala po osnovu krivičnog delikta, koja se nadoknađuje po pravilima o deliktnoj odgovornosti. Šteta koja proističe od opasne stvari zasniva se na utvrđenju da li je neka stvar opasna, odnosno da li ta stvar može zbog svog svojstva, postojanja i mesta na kome se nalazi pričiniti štetu drugome, k jer jedna stvar može u jednom trenutku predljati bezopasnu stvar, kao na primer, kada se automobil nalazi na parkiralištu i kada njegov motor ne radi, a da taj isti auto bude opasna stvar prilikom njegovog kretanja, kada može prouzrokovati štetu drugome. Ako šteta nastane od stvari ili delatnosti od koje potiče povećana opasnost za okolinu, bez značaja je okolnost da li je ta šteta nastala krivicom onoga kome je stvar pripadala ili je nastala njegovom delatnošću.

Nematerijalna šteta

Moralna, neimovinska ili nematerijalna šteta sastroji se u povredi ličnih dobara ili prava, odnosno fizičkog ili psihičkog integriteta ličnosti. Otuda se ova šteta otklanja pružanjem satisfakcije, uključujući i novčanu. Pojam i praksu naknade neimovinske štete izgradile su prvo građanske države. Teroretičari su u  veku pokušali da objasne neimovninsku štetu sa aspekta kazne jer neimovinska šteta, odnosno njena novčana naknada zapravo nije satisfakcija u pravom smislu, već kazna počinioca štete.

Naknada nematerijalne štete

Objavljivanje presude ili isprave (čl. 199. ZOO)
U slučaju povreda prava ličnosti sud može narediti, na trošak štetnika, objavljivanje presude, odnosno ispravke, ili narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena, ili što drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom. Cilj naknade štete jeste u otklanjanju štetnih posledica koje su pogodile oštećenog. Mada se kod neimovinske štete posledice štetne radnje mogu kompenzovati, najveći broj nematerijalnih šteta nije moguće popraviti putem naturalne restitucije. Davanje satisfakcije zbog činjenične prirode neimovinske štete treba da doprinese ublaženju poremećaja psihičkog integriteta oštećenog.
Pružanje satifakcije nije oslonjeno na očekivanja oštećenog, već na pravne standarde predviđene zakonom. Naknada neimovinske štete pri određivanju mora biti odmerena prema i prema značaju povređenog dobra štetnika i kroz to se ima u vidu i njegov subjektivan stav prema toj vrsti oštećenja. Ovaj kriterijum očekivanja oštećenika korigovan je zakonskom odredbom prema kojoj prilikom određivanja iznosa satisfakcije sud mora da vodi računa o nameni naknade, tj. O svrsi koja se postiže naknadom, o značaju povređenog dobra, ali i o tome da se naknadom ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom ili društvenom svrhom, odnosno da naknada ne služi osnovnom sticanju dobiti.