Nužni nasledni deo

1.UVOD
Nasleđivanje kao pojava postojalo je i pre nastanka država. Prepoznata je kao biološka – kao prelazak genetskih osobina roditelja na njihove potomke i sociološka – kao prelazak socijalnih dobara čitave zajednice koja živi u njoj, na njihove potomke. Iz rimskog perioda zabeležena je definicija, prema Počuča (2012) „Nasleđivanje nije ništa drugo nego stupanje u sva prava i obaveze koje je imao umrli.“ Nastanak države uslovio je zamenu običajnih normi nasleđivanja sa pravnim normama naslednog prava.
Jedan od najznačajnijih pitanja Naslednog prava kako teorijskih tako i praktičnih je uloga i obim slobode testamentarnog nasleđivanja. Postavlja se pitanje u kojoj meri je sloboda testamenta zaista realna i kako ona utiče u pogledu prava bliskih srodnika zaveštaoca.Iako testament ima prvenstvo kao osnov pozivanja na nasleđe, imperativno zakonsko nasleđivanje tj. nužni nasledni deo je, po svom pravnom značenju, oblik putem koga se vrši ograničavanje slobode testiranja i štiti pravo bliskih potomaka zaveštaoca.Najstariji zapis u prostoru nasleđivanja dolaze sa prostora Mesopotamije gde pitanje nasleđivanja vide kroz činjenicu rađanja potomaka koji osnovnom te činjenice postaju suvlasnici opšte porodične imovine.
Osnovni načini nasleđivanja u našem pravu su zakonsko i testamentarno (zaveštajno) nasleđivanje. U situaciji kada ostavilac iza sebe ostavi punovažan testament ili kada za života pokloni deo ili celu svoju imovinu može se desiti da takvim raspolaganjem povredi imovinska prava drugih naslednika. Tada govorimo o pravu na nužni deo koji pripada tzv. nužnim naslednicima.
Nužni deo (legitima portio) je deo ostavine sa kojim ostavilac ne može slobodno raspolagati. To je zakonom određeni deo ostavine.
Ukoliko iza ostavioca nema drugih naslednika, kao univerzalni sukcesor po zakonu pojavljuje se država (Republika Srbija).

2.POJAM I ISTORIJSKI RAZVOJ PRAVA NA NUŽNI DEO

2.1 POJAM PRAVA NA NUŽNI DEO

U pravima evropskokontinentalnog kruga, ustanovom nužnog dela postavljene su granice slobode raspolaganja imovinskim pravima. Iako se pojam nužnog dela formirao prvenstveno kao „antiteza potpune slobode testamentnog raspolaganja imovinom od strane ostavioca“ , savremena prava ustanovom nužnog dela u manjoj ili većoj meri ograničavaju slobodu raspolaganja ostavioca.
Nužni nasledni deo ( legitima portio) je pravo fizičkog lica da se , po zakonskom naslednom redu poziva na nasleđe, suprotno poslednjoj volji ostavioca i bude imalac imovinskog prava iz zaostavštine. Nužni nalsednik je nosilac prava nužnog dela, lice koje uvek nasleđuje deo zaostavštine , imalac subjektivnog građanskog prava. To pravo određeno je imeperativnim normama, a stiče ga fizičko lice koje je po zakonskom redu nalseđivanja pozvano na nasleđe ako je izjavom poslednje volje zaveštaoca povređen nužni deo
Prema pravnom značenju, nužni deo znači „isključenje slobode testiranja u pogledu određenog dela zaostavštine u slučaju da postoje određena lica iz reda kruga eventualnih zakonskih naslednika.“

2.2 ISTORIJSKI RAZVOJ PRAVA NA NUŽNI DEO

Institut nužni nasledni deo nastao je u Rimskom pravu. Izrazi portio legitima i pras legitima u doslovnom prevodu znače „zakonski deo“. Ovi izrazi su označavali deo zaostavštine kojim ostavilac nije smeo slobodno raspolagati, već je morao ostaviti u nasleđe po zakonu svojim najbližim srodnicima. Ovim postupkom ograničavala se sloboda volje ostavioca u odnosu na pojedine naslednike. Savremena teorija opravdava ograničenje slobode testiranja (zaveštanja), a neslaganje postoji oko osnova tog ograničenja. „Konačno, pri kraju republike, u praksi centrumvirskog sudišta koje je imalo u nadležnosti nasledne pradmete, probilo se shvaćanje da je oporuka kojom ostavitelj nije u dovoljnoj mjeri sjetio svoje đece protivna moralu, tj. da se radi o testamentum infficiosum (nemoralnom testamentu). Justinijanovim kodeksom, Novelom 18, nužni deo naslednika je povećan sa ¼ na ½ nužnog dela samo pod uslov da su se naslednici navodili u testamentu.“
U radu navešćemo samo nekoliko primera zakonskih odredbi koje regulišu oblast nužnog dela.
• Francuski građanski zakonik (FGZ) usvojio je institut nužni deo kao nasledno pravo. Prema odredbama ovog građanskog zakonika određen je nužni deo u odnosu na broj dece naslednika ne razlikujući decu koja potiču iz braka i van braka, „osima u slučaju određenim članom 915 FGZ- a.
• Austrijski građanski zakonik (OAGZ) prvobitno je prihvatio stav o nužnom delu u naslednom pravu , da bi kasnije napustio određujući da je nužni deo po prirodi obligacione prirode.
• Švajcarski građanski zakonik takođe usvaja nužni deo u naslednom pravu. ŠvGZ ističe (prema Babić, 2005): „Onaj ko ostavlja potomke, svog oca i majku, braću i sestre ili svog supruga, slobodan je da svojom poslednjom voljom, raspolaže dobrima iznad visine njihovog nužnog zakonskog dela. Osim u navedenim slučajevima slobodan je da raspolaže , za slučaj smrti, celokupnom svojom zaostavštinom“. ( član 470 ŠVGZ-a).
• Srpski građanski zakonik od 1844.godine (SGZ) je rađen prema uzoru na OAGZ, takođe je usvojio nužni deo. „Kasnije je prihvatio rimski, odnosno francuski sistem.“ Prema ovom zakonu nužni deo predstavlja polovinu nasleđa i ne pravi se razlika između muških i ženskih potomaka.
• Nemački građanski zakonik iz 1896.godine ( NGZ) ustanovljava u korist nužnog naslednika , čiji je nužni deo povređen , obligaciono pravo. Nužni naslednik , prema odredbama paragrafa 2203.NGZ-a, ima pravo da zahteva isplatu novčanog iznosa koji odgovara polovini zakonskog naslednog dela (da nema testamenta ).
• Savezni Zakon o nasleđivanju iz 1955.godine, propisuje da je pravo na nužni deo nasledno pravo. „Nužnom nasledniku pripada određeni deo svake stvari i prava koji sačinjavaju zaostavštinu, ali zaveštalac može odrediti da nužni naslednik primi svoj deo i u određenim stvarima, pravima ili novcu“.