Oblici društvene svesti

   Oblici društvene svesti

UVOD  

Upočetku ljudskog društva društvena svest bila je nedefinisana,da nije bilo njenihposebnih oblika kao što su:religija,filozofija,moral,nauka,umetnost,itd.U to doba celokupni duhovni svet bio je jedinstven,a njegov sadržaj bio je mističan i religiozan.Ovako stanje na području društvene svesti bilo je neposredna posledica nediferenciranih organizacionih oblikadruštvenog života,koji su,opet,uslovljavalekrajnje slabo razvijene produktivne snage kojima je raspolagalo tadašnje društvo.

Tek u toku kasnijeg razvitka,kad je čovek razvio i usavršio sredstva za proizvodnju i kad je zbog toga došlo društvene podele rada,do razmene i rpivatne svojine,kad se društvo počelo diferencirati i na području ekonomske baze,ali i na području pravfno-političke nadgradnje (postanak klasnog društva i države),tek tada je na tom pragu razvoja počeo i proces diferenciranja društvene svesti,i oni su se zadržavali jedan pored drugoga.

     1.
                         RELIGIJA    

1.1 Pojam i elementi

Religija je jedan od najstarijih oblika društvene svesti, koji na mističan način odražava objektivni svet. Ona odražava život ljudi iskrivljeno i lažno. Pomoću religije ljudi u svojoj svesti, pored vidljivog, postojećeg, materijalnog sveta, stvaraju i drugi nevidljivi, mistični svet u kome postoji „natprirodno biće“, za koje veruju da upravlja njihovim svakodnevnim životom. Zato se religija shvata kao organizovani skup ili struktura zamisli (učenja, verovanja), osećanja, simbola i kulturnih radnji vezanih za „onostrano“ ili „natprirodno biće“.
Religija ima svoje sastavne elemente, a to su religiozna verovanja (o svemoćnom, sveznajućem, nadprirodnom biću), religiozna osećanja (kompleks različitih osećanja zavisnosti, odanosti, poslušnosti, strahopoštovanja i sl),  religiozne ritualne radnje (obredi, ceremonije, vračanja i sl) i religiozni simboli (preko kojih religiozni čovek prikazuje nevidljiva „natprirodna bića“ i uspostavlja vezu sa njima). Poslednji element je personifikacija i institucionalizacija svih navedenih elemenata religije, a to su religiozni funkcioneri (najpre vrači, a kasnije sveštenici) i religiozna organizacija (crkva).

1.2  Nastanak religije

O nastanku religije postoje različita tumačenja, anajpoznatija su teološko, psihološko, prosvetiteljsko i marksističko tumačenje.
Pristalice teološkog tumačenja nastanka religije tvrde da je religija urodjena čoveku. Ona nastaje sa nastankom čoveka i postojaće sve dok postoji svet i ljudi. Na taj način se neistorijski i aprioristički tumači nastanak religije.
Po psihološkom tumačenju religija je nastala kao rezultat čovekovog emocionalnog odnosa prema prirodi,prema višim, natprirodnim silama. Ona je nastala kao rezultat odredjenih čovekovih osobina – strah, bolest, smrt i sl., kao i shvatanja da u prirodi postoje odredjene više sile koje su mu nepoznate i nedostupne, ali koje odredjuju njegovu sudbinu.
Prema  prosetiteljskom tumačenju proizlazi da je religija nastalakao rezultat čovekovog neznanja i nemoći da objasni mnoge prirodne pojave.
Po marksističkom tumačenju religija je istorijska i društvena kategorija. Ona ne postoji od kako postoji svet i ljudi, već je nastala na odredjenom stepenu društvenog razvoja.

 1. 2.1. Koreni nastanka religije

Postoji više faktora koji su uslovili pojavu religiju, a najznačajniji su  gnoseološke, socijalne i psihološke prirode.
Čim je čovek počeo da se oformljuje kao svesno biće, sposobno da razmišlja, počeo je da traži odgovore na niz pojava sa kojima se susreće u
2
prirodi i društvu. U nemogućnosti da pravilno i adekvatno objasni pojave oko sebe, usled veoma niskog stepena razvoja društvene svesti, iskustva i znanja, on je bio sklon da im pripisuje svojstva nekih nevidljivih viših sila.
Prema tome, religije prvenstveno nastaje iz neznanja. Medjutim, kasnije sa razvojem društva i pojavom klasa, javlja se i razvija i drugi koren religije – klasni interesi. U klasnom društvu, u uslovima postojanja privatne svojine i eksploatacije dolazi do otudjenja čoveka gotovo u svim sferama života i rada, tako da se čovek oseća nemoćan i zavistan od mnogo faktora, što u njemu radja ideju o višoj natprirodnoj sili.
Psihološki faktori su, takodje, uticali na nastanak religije i to naročito na stvaranje religioznih predstava kod primitivnih ljudi, ali i u kasnijoj istoriji ljudskog društva oni imaju značajnu ulogu. Od psiholoških faktora na nastanak religiozne svesti naročito je uticalo osećanje straha od smrti, osećanje prolaznosti, konačnossti ljudskog života i čovekove nemoći da utiče na sve to.
Iz svega navedenog proizlazi da uzroke religiozne svesti treba tražiti u osećanju ljudske nemoći i zavisnosti od stvarnih prirodnih i društvenih sila koje čovek nije poznavao. Prema tome, religija je izraz čovekove težnje da savlada svet, da traži izlaz iz bezizlaznog stanja.