Prikazivanje prostora u čitankama za prvi i drugi razred osnovne škole i njihov moguć način likovne interpretacije

Prostor predstavljen deci na svakom listu udžbenika, vežbanke, slikovnice, pa čak i njegove sveske, često je pogrešno protumačen. On nije samo prazna površina koju treba ispuniti gomilom znakova, bilo slovnog, brojnog, ili simboličkog tipa. Svaka prazna stranica, svaki milimetar slobodnog prostora svojevrsna je tabula rosa koju treba ispuniti znanjem, a kako će deca uzrasta prvog i drugog razreda bolje apsorbovati informaciju nego preko slike.
Kažu da jedna slika govori hiljadu reči, s toga je lako dokučiti zašto dete radije slika nego što pokušava svojim još neformulisanim rečnikom da objasni svoja osećanja. Zato je prostor koji je u udžbeniku predviđen za ilustracije tako bitan. Ako ne pazimo na koji način, šta i pomoću čega ilustrujemo ono što deci želimo da bliže pojasnimo, ili pak da im privučemo pažnju, može se ispostaviti kao kontraproduktivno.
Danas je teško dopreti do dečije pažnje. Živimo u tehnološkom dobu gde se informacije serviraju vizuelnim putem, i to svima. Od sedme do sto sedme godine.
Dečiju maštu najlakše je pobuditi slikom koja će ih podstaći na razmišljanje. Ako su već pokretne slike neizostavan deo dečijeg odrastanja, zaključak se sam nameće, znanje je najlakše ugraditi u vizuelni prikaz koji će deci najpre biti centar pažnje.