Socijalni razvoj predškolske dece

UVOD

Socijalizacija predstavlja složen, celoživotni proces promena, kojima se deca i odrasle osobe u interakciji sa socijalnom sredinom razvijaju, oblikuju, prilagođavaju i uče socijalno važne oblike ponašanja (mišljenje, percepciju, shvatanja i stavove, vrednosti, jezik, običaje…) društva u kome žive, kako bi se što bolje integrisali u sredinu u kojoj se nalaze. Ovaj proces menja i oblikuje karakteristike pojedinca i njegovo ponašanje. Njemu su podvrgnuti načini izražavanja i zadovoljavanja bioloških i društvenih potreba, kao i mnogi složeni oblici socijalnog ponašanja. Socijalne potrebe nastaju i diferenciraju se tokom rane socijalizacije. Znači, iako je socijalizacija proces koji traje ceo život, najvećim delom se odigrava u detinjstvu i mladosti. Termin socijalizacija je tradicionalni naziv za socijalni razvoj. Razvoj čoveka uključuje različite aspekte promena: maturaciju, psihički razvoj i socijalni razvoj.

Rane godine života deteta su ključne u postavljanu temelja za njegov dalji razvoj. Od vremena začeća pa do prvog dana škole, razvoj teče i prolazi kroz različite biološke i socijalne forme. U pitanju je period u kojem se mozak još uvek intenzivno razvija, a deca stiču sposobnost da govore, misle, uče… Razvoj socijalnih i emocionalnih veština omogućava deci da uče od svojih vaspitača (odraslih), da sklapaju prijateljstva, da izraze svoje misli i osećanja, i da se uspešno nose sa frustracijom. Ove veštine ipak, za uzvrat, direktno utiču na kognitivna dostignuća deteta i njegovu sposobnost ovladavanja ranom pismenošću, matematikom i jezičkim veštinama.

U prvim godinama života deca naglo razvijaju socijalne i emocionalne kapacitete koji treba da ih pripreme i osposobe da budu samouvereni, da imaju poverenja, da budu empatični, intelektualno radoznali, sposobni da ovladaju jezikom i komunikacijama. To konkretno znači da se očekuje da dete razvije sledeće sposobnosti:
– iskustvo, upravljanje i izražavanje čitavog spektra pozitivnih i negativnih emocija;
– razvijanje bliskih, zadovoljavajućih odnosa sa drugom decom i odraslima;
– aktivno istraživanje svoje okoline i učenje (Cohen et al., 2005).

U ranom detinjstvu na socijalni i emocionalni razvoj utiču biologija/nasleđe, veze i odnosi sa drugima i životna sredina. Biologija se odnosi pre svega na ono sa čim se dete rađa, kao što su njegov ili njen genetski potencijal. Veze i odnosi usmereni su na uspostavljanje interperosnalnih veza sa značajnim ljudima u detetovom životu, dok se pod životnom sredinom podrazumeva mesto gde dete provodi svoje vreme, poput kuće, institucije ranog vaspitanja i obrazovanja ili neko drugo okruženje gde dete stiče iskustva koja se mogu kretati od pozitivnih pa do krajnje neprijateljskih. U ranom detinjstvu socijalni i emocionalni razvoj su usko vezani za svaku drugu oblast rasta i razvoja deteta (fizičkog rasta i razvoja, razvoja komunikacije i jezičkih veština, razvoja kognitivnih veština kao i uspostavljanja ranih veza i odnosa). Ukoliko je detetu uskraćena mogućnost da na vreme i na adekvatan način razvija svoje socio-emocionalne potencijale ono može biti pod većim rizikom od školskog neuspeha, maloletničke delikvencije kao i raznih drugih problema kasnije u životu. Upravo je ovo razlog zbog kojeg se socio-emocionalnom razvoju pridaje posebna pažnja u institucijama vaspitni-obrazovnog karaktera. Od njega direktno zavise kako akedmska postignuća deteta tako i njegova samoaktuelizacija, životne vrednosti i stavovi. (prema Petrović, 2006).

Prikladan socijalni razvoj zahteva poznavanje i razumevanje normi, pravila i vrednosti zajednice iz koje dete potiče i u kojoj živi, kao i ovladavanje umećima koja su potrebna za delotvornu interakciju unutar te zajednice. Da li će i u kojoj meri dete postati socijalno kompetentno zavisi direktno od njegove sposobnosti regulacije emocija, poznavanja i razumevanja okoline, socijalnim veštinama te njegovoj sposobnosti da se ponaša u skladu sa tim spoznajama. Osnovne socijalne veštine čine veštine slušanja, lepog i odvažnog govora, traženja pomoći i naklonosti od drugih, veštine postavljanja pitanja, čekanje na red i uključivanje u igru, prikladno praćenje uputstava, traženje prijatelja za igru i pružanje pomoći drugima. Socijalno kompetentno dete može iskoristiti podsticaje iz okoline kao i svoje lične, i postići dobre razvojne rezultate koji omogućavaju zadovoljavajuće i kompetentno učestvovanje u zajednici kojoj dete pripada. (prema Brajša- Ţganec, 2003).

UTICAJ RODITELJA, VRŠNJAKA I IGARA NA SOCIJALNI RAZVOJ DECE

Deca treba da nauče da komuniciraju sa svojim vršnjacima i odraslima na društveno prihvatljiv način, što će im omogućiti da formiraju zdrave međuljudske odnose i naučiti ih da se uklope u različite socijalne situacije. Interakcije roditelja sa decom predstavljaju gradivne blokove za zdrav socijalni razvoj.

Kada predškolsko dete ovlada jezikom, društveni razvoj počinje da igra važnu ulogu u njegovom životu, jer tada ono počinje da se „bavi“ ljudima koji ga okružuju, a prijateljstva postaju sve važnija. Deca predškolskog uzrasta se najčešće igraju sa istopolnim prijateljima i počinju da formiraju „najbolji prijatelj“ veze sa određenim vršnjacima.