Pojam, vrste i subjekti obligacija

Prve definicije obligacije nalazimo još u tekstovima rimskih pravnika (Paulus, Justinijan) i iako se današnje i drevne definicije ne poklapaju, njihov zajednički imenitelj je shvatanje koje u obligaciji uvek vidi pravnu vezu (iuris vinculum) između dva lica od kojih jedno ima pravo a drugo obavezu da nešto da, učini ili ne učini odnosno trpi nešto.
Jezičko značenje reči obligacija potiče od donekle izmenjenog izraza latinskog jezika – obligatio koji potiče od glagola obligo-are koji znači: privezati, zavezati, obvezati obećanjem, savezom ili dobročinstvom pa i založiti. U početku je ovaj pojam označavao samo zalaganje vlastite ličnosti dužnika čime je osiguravao svoje obećanje da nešto učini ili ne učini, a kasnije je proširen na svaku nastalu pravnu obavezu i svako utuživo pravo da se od nekoga zahteva činjenje, nečinjenje ili uzdržavanje od činjenja.
„Običajno pravo je vremenski prethodilo pisanim izvorima prava. Međutim, pisano pravo je vremenom dobijalo sve važniju ulogu, tako da brojnije i potpunije zakonodavstvo u oblasti privrede često isključuje primenu običaja, naročito kada je reč o imperativnim propisima, odnosno normama.