Duznost direktora da postupa u okviru svojih ovlascenja

UVOD

Prevedni tekst “Opšte dužnosti direktora” u kojem se razmatra odnos između dužnosti i ovlašćenja, kao i problematika prekoračenja ovlašćenja, poslužio je kao uvodna ilustracija i motiv da se u daljem tekstu razradi odnos odgovornosti i ovlašćenja direktora. Opis posla direktora obično navodi koje to dužnosti on ima dok se nalazi na poverenoj funkciji. Sve dužnosti i ovlašćenja koja on ima praktično se mogu sažeti, ali i izvesti iz četiri osnovne funkcije direktora: poslovne, izvršne, funkcije zastupanja i predstavljanja i funkcije čuvara zakonitosti u radu preduzeća.

Opšte dužnosti direktora : CA 2006, deo 10

Dužnost delovanja u okvirima ovlašćenja

Odeljak 171 CA 2006 ističe da direktor kompanije mora:

a) Da deluje u skladu sa propisima kompanije i
b) Da primenjuje ovlašćenja za ciljeve koji su mu povereni.

Deo a odeljka 171 izražava opšti pravni princip da direktori moraju delati u okvirima granica pravila kompanije koji su definisani članom 17 kao i u okvirima kompanijinih ugovora i svih akcionarskih odluka i dogovora ( vidi dalje, poglavlje 8).
Deo b izražava tzv. „doktrinu korisnih ciljeva“ formulisanih od strane Lord Greene-a MR u Re Smith & Fawcett (1942) u kojem je on objasnio da:
Direktori moraju primenjivati svoje diskreciono bona fide pravo onako kako oni vide ( ne onako kako sud može videti) najbolje interese kompanije, i nikako za štetne ciljeve.
Postoje dve slabosti shvatanja Lorda Greena o dužnostima. Prva se odnosi na dobre namere i uključena je u delokrug člana 172 (vidi ispod), dok je dužnost da se ne dela u pravcu štetnih ciljeva iskazana u članu 171. Ova dva elementa su različite dužnosti, i logično je da bi one trebalo da budu odvojeno navedene u zakonu.
Doktrina najboljih ciljeva je često bila primenjivana mada ne ekskluzivno, u odnosu na ovlašćenje za izdavanje akcija; očigledna posledica toga je da pravo glasa postojeće većine akcionara može biti pod negativnim uticajem. Iako većina akcionara ili drugih zainteresovanih strana nemaju pravo svojine da bi sprečili dalju raspodelu akcija, ipak su akcionari ovlašćeni da zahtevaju da se ovlašćenja sprovode u okviru zakona.
Postoji tenzija između dužnosti zasnovanih na najboljim namerama sa jedne strane, i doktrine korisnih ciljeva na drugoj strani. Te tenzije se pokazuju u ograničavanju autoriteta direktora čak iako su njihove akcije izvođene u skladu sa onim što oni u najboljoj nameri misle da su prioritetni interesi kompanije. Ako se ovlašćenja sprovode prvenstveno za neki štetni cilj direktori su krivi za zloupotrebu moći i njihovo delovanje može biti prekinuto. Prema tome, na primer, iako direktori mogu verovati da je najbolji interes kompanije da se odbrani od preuzimanja preko podele akcija akcionarima kojima veruju da će odbiti ponudu, to će verovatno biti posmatrano kao neprikladna primena ovlašćenja u raspodeli akcija, pošto mu je prvobitno povereno da uvećava kapital: ne da povećava glasačka prava određenih akcionara zbog nekih štetnih ciljeva. Kao što je naglašeno od strane Wilson J u Whitehouse v Chalton Hotel Pty (1987), nije deo funkcije direktora da favorizuje jednog akcionara ili grupu akcionara vršenjem poverenih ovlašćenja u vezi raspodele akcija u cilju razvodnjavanja glasačke moći povezane sa izdavanjem akcija koje poseduje neki drugi akcionar ili grupa akcionara.
Relativno moderno i autoritativno viđenje pristupa doktrini korisnih ciljeva razvijeno je do strane Lorda Wilberforce u odluci tajnog saveta u Howard Smith Ltd v Ampol Petroleum Ltd. Dva akcionara, Ampol Ltd i njemu bliska kompanija „Bulkships“ držali su 55 % akcija u R W Miler (Holdings) Ltd. Ampol i Howard Smith napravili su ponudu o rivalskom preuzimanju Millera. Dajući prednost kasnijoj ponudi zato što je velikodušnija od Ampolove i zato što su verovali da će dugoročno posmatrano kompanija biti sigurnija u njegovim rukama, Millerovi direktori su izdali akcije Howard Smithu što je imalo efekat razvodnjavanja Ampolovih akcija sa 55 na 36 % procenata. Ampol je tražio da se raspodela akcija proglasi nevaljanom kao izraz neprikladnog vršenja ovlašćenja. Direktori su se branili time da je raspodela napravljena prvenstveno zbog toga da bi se pribavio preko potreban kapital za kompaniju.
Kako u prvostepenom postupku tako i na apelacionom prihvaćeno je da direktori nisu bili motivisani svojim interesima. Međutim, smatralo se da raspodela akcija nije napravljena da zadovolji Millerovu potrebu za novim kapitalom već da uništi Ampolovo većinsko vlasništvo nad akcijama u kompaniji. Emisija akcija je prema tome nevaljana.
Lord Wilberforce je zauzeo stanovište da kada se traži primena posebnog ovlašćenja, određivanje da li je ovo ovlašćenje primenjeno za neopravdan cilj je dvostruk proces.