Menice

1. POJAM I FUNKCIJE MENICE

Menica je novčana hartija od vrednosti po naredbi kojom njen izdavalac (trasant) izdajebezuslovni nalog drugom licu (trasatu) da korisniku isprave (remitentu) isplati određenu svotu novca ili sam izdavalac obećava da će izvršiti tu isplatu.Menica je tipična hartija od vrednosti, što znači da ima sve bitne osobine hartije od vrednosti:
• ona mora biti sačinjena kao pismena isprava a njen sadržaj je određen imperativnim propisima, sadrži u sebi građansko pravo-pravo potraživanja određene sume novca,
• korisnik menice ne može da naplati sumu označenu u menici ako meničnom dužniku neprezentira meničnu ispravu,
• menica lako cirkuliše u prometu, što znači da se prenos menice i prava koja su sadržana u njoj, obavlja jednostavno, unošenjem posebne klauzule u tom smislu u menično pismo i potpisom lica koje prenosi menicu.
Svaku menicu karakterišu:
• pismenost,
• formalnost,
• inkorporiranost,
• strogost,
• samostalnost,
• solidarnost.
2. POSTANAK I RAZVOJ MENICE

Menica se pojavila u savremenom smislu reči tek u srednjem veku kada dolazi do razvoja robnog prometa naprednih trgovačkih gradova, posebno u Italiji. Tada sa razvojem Đenove, Firence, Venecije i drugih gradova u Sredozemlju (XII. i XIII. vek), menica postaje sredstvo razmene novca i po tome je ona i dobila ime (italijanski lettera di cambio, potiče od reči cambiare, što značimenjati).Tako se poslovan čovek kome je potreban novac neke druge države zbog plaćanja u inostranstvu, obraćao bankaru sa zahtevom da mu preda pismo za treće lice u predviđenom inostranom mestu gde bi ovaj mogao da podigne ugovorenu svotu novca. Na taj način je bankar postajao i menjač jer je za izdati nalog koji je primio od saugovarača, izdavao određenu svotu domaćeg novca.Svakako, da je ovakvo menično pismo kod kojeg je u suštini bila razmena domaćeg novca za inostrani, služilo za potrebe obezbeđenja isplate novca na nesigurnim putevima u inostranstvu.Izdavalac menice je u isti mah morao da ispiše ceo tekst menice, jednim rukopisom i istim mastilom-takozvana teorija “unitu aktu”. Kasnije se menica, kao sredstvo razmene – pretvorila u sredstvo plaćanja, a mnogo kasnije, ona postaje i kreditno sredstvo.To je slučaj, kad kupac nije u mogućnosti da odmah plati nabavljenu robu već bi ispunio prodavcu menicu koja bi dospevala kroz određeni broj meseci.Na ovaj način, kupac je odlagao plaćanje, tj.dobijao je višemesečni kredit. Tada se događalo, da banka odmah isplati imaocu isprave vrednost iz hartije, s tim što je banka naplaćivala potraživanje iz hartije tek kada je ono dospelo.Banka je mogla da eskontovanu hartiju od vrednosti, proda nekoj drugoj banci i pre dospelosti isprave i tada se ovaradnjanazivareeskont. Svakako, da je sa razvojem trgovine, došlo do i promene uloge menice, tako da se njena prvobitna uloga isključivo, kao sredstvo razmene domaćeg u inostrani novac, pretvorila i u sredstvo za odlaganje plaćanja (u vidu kredita).Kasnije je menično pismo izgubilo svaku vezu sa osnovnim poslom i menica je ustvari postala apstraktnom hartijom od vrednosti, kod koje se nije mogla utvrditi veza sa osnovnimpravnim poslom. Menica je tokom razvoja menjala i formu tako u početku, morala je da bude ispisana jednim rukopisom i istim mastilom, a kasnije je uspela da obezbedi veću cirkulaciju usvajanjem tzv.teorije propuštanja, što je usavremenom meničnom pravu dovelo i do izdavanja tzv. “blanko menice” gde je za stvaranje menične obaveze dovoljno da je na menicu stavljen potpis dužnika, a da kasnije, zakoniti imalac sam popuni preostale neophodne menične elemente.