Obaveze ugovorenih strana iz ugovora o prodaji robe prema domaćem i međunarodnom pravu

OBAVEZE UGOVORNIH STRANA IZ UGOVORA O PRODAJI ROBE PREMA
DOMAĆEM I MEĐUNARODNOM PRAVU

Uvodni deo
Globalizacija je stvorila mnoštvo novih mogućnosti na tržištu jer je veći i broj učesnika na
tržištu, čime se povećava i mogućnost grešaka ugovornih strana u prometu robom koje dovode
do štetnih posledica. Da bi se to izbeglo, pored nacionalnih zakonodavstava, pravila
međunarodnog prava na jasan način definišu obaveze, rizike i troškove kupca i prodavca iz
ugovora o prodaji robe. Inkoterms pravila radi olakšanja spoljnotrgovinskog prometa izdaje
Međunarodna trgovinska komora u Parizu koja se revidiraju na svakih deset godina, prate nove
tendencije u međunarodnoj trgovini.
Od 1.januara 2011 godine na snazi su nova Pravila međunarodnog trgovanja [ ICC Publication
No.715E ISBN:978-92-842-0080-1] koja sadrže novine i iz oblasti elektronskog poslovanja,
koje je preciznije, jer se informacije kodiraju i dekodiraju, kako bi ugovorne strane bile sigurne
da su bezbedno stigle tamo gde su namenjene. [Perritt,1994]
Incoterms pravila predstavljaju deo priznatog prava kojim se definišu obaveze kupaca i
prodavaca,koja dovode u harmoniju komercijalni i sudski sistem [Pravila MTK za korišćenje
termina u unutrašnjoj i međunarodnoj trgovini, 2010]. U skladu sa pravilom res perit domino
(stvar propada vlasniku), koje je opšte prihvaćeno u nacionalnim pravnim sistemima, rizik za
slučajnu propast, oštećenje ili gubitak snosi vlasnik robe. Problem u primeni nastaje zbog toga
što različiti pravni sistemi različito uređuju pitanje momenta prelaska svojine na stvari. U većini
kontinentalnih pravnih sistema svojina na stvari prelazi u momentu predaje kupcu.U francuskom
i italijanskom pravu svojina prelazi u času zaključenja ugovora o prodaji, u anglosaksonskom
pravu pravi se razlika između ugovora kojima se prenosi svojina na stvari i ugovora gde se
prodavac obavezuje da će u nekom budućem momentu, ili kada određeni uslov bude ispunjen
preneti na kupca svojinu na stvari.
3
U međunarodnoj trgovini je praksa da se rizik tretira odvojeno od pitanja prelaska svojine na
robi.
Roba koja se isporučuje mora biti saobrazna ugovoru. Vreme i mesto isporuke strane uređuju
ugovorom. U odsustvu ugovorne odredbe primenjuju se dispozitivna pravila. Prema ZOO (“Sl.
list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”,
br. 1/2003 – Ustavna povelja) pravilo je da prodavac šalje robu kupcu iz svog skladišta. Ako je
predmet individualno određena stvar, isporučuje se u mestu gde je proizvedena. Ugovaranjem
klauzule iz INCOTERMS pravila, pravila koja obuhvata ta klauzula ugrađuju u tekst ugovora i
postaju njegov sastavni deo. [Petrović, 2011]
U cilju sagledavanja usaglašenosti naše regulative sa Pravilima, dajemo osvrt na našu zakonsku
regulativu.