Socijalno i zdravstveno osiguranje

UVOD

Socijalno osiguranje je oblik socijalne politike i socijalne zaštite kojim se zaposlenima i članovima njihovih porodica garantuje materijalno obezbeđenje i zdravstvena zaštita. Socijalno osiguranje uključuje: zdravstveno osiguranje, penzijsko osiguranje, invalidsko osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Postoji obavezno osiguranje kod koga postoji zakonska obaveza poslodavaca i zaposlenih da uplaćuju doprinose u odgovarajuće fondove (PIO, Zdravstveni fond itd.) i dobrovoljno socijalno osiguranje kod koga je uplaćivanje doprinosa zasnovano na dobrovoljnoj bazi. Osnovna prava iz zdravstvenog, penzijskog i invalidskog osiguranja garantovana su zakonom. Njihovo ostvarivanje i druga prava regulišu fondovi osiguranja svojim aktima. Zakonima su predviđeni obavezni vidovi zdravstvene zaštite za sve stanovništvo.
Zdravstveno osiguranje je sistem za pokrivanje troškova zdravstvene zaštite unapred, preko doprinosa (Bizmarkov sistem) ili poreza (Beveridžov sistem) koji se uplaćaju u zajednički fond ili zavod zdravstvenog osiguranja za sve ili neke zdravstvene usluge određene zakonom, podzakonskim aktima ili polisom osiguranja (kod privatnog osiguranja). Zdravstveno osiguranje može se odnositi na ograničen ili sveobuhvatni raspon zdravstvenih usluga i može služiti kao potpuno ili delimično pokrivanje troškova određene usluge, leka ili medicinskog sredstva. Povlastice se mogu sastojati u pravu na određene zdravstvene usluge ili na refundaciju osiguraniku za određene troškove. Državno zdravstveno osiguranje uređuje i vodi država, privatno osiguranje je takođe uređeno zakonom i vođeno od strane osiguravajućeg društva ili neke druge privatne agencije koja za to ima dozvolu. Zdravstveno osiguranje može biti obavezno i dobrovoljno. Obavezno zdravstveno osiguranje pokriva osnovni paket zdravstvenih usluga propisanih zakonom. Dobrovoljno osiguranje je ono osiguranje koje zaključuju ona lica koja nisu obavezno osigurana po zakonu, bilo za osnovni ili dodatni paket usluga (dodatno osiguranje). To je takođe jedan dokaz postojanja razvijenog sistema socijalnog obezbeđenja. Prava iz invalidskog i penzijskog osiguranja se određuju na osnovu živog i minulog rada. Ostvarivanje prava po osnovu minulog rada treba da se izrazi kroz valorizovanje ličnih dohodaka prilikom određivanja penzijskog osnova a to uz revalorizaciju penzija predstavlja put praćenja porasta ličnih dohodaka, cena i standarda.

Socijalno osiguranje

U svom najopštijem pojmovnom i pojavnom određenju, socijalno osiguranje potiče iz najranijih vremena ljudske zajednice, kao težnja za osiguranjem lične i porodične sigurnosti. Svrha socijalnog osiguranja je da se pruži ekonomska sigurnost tokom svih perioda u životu. Zato osiguranje pruža pre svega pomoć bolesnima, onima koji su ometeni u funkcijama, roditeljima i penzionerima. Ranije, kada je društvo sprovodilo socijalnu politiku, zvali su ga nega sirotinje i trebalo je uglavnom da suzbije masovno siromaštvo i masovno umiranje. Socijalno osiguranje, kao pojam, nije postajao, sve do buržoaske revolucije, ali, kao činjenica, tj. Potreba za to, već je bila prisutna od početka «klasnog», plemenskog društva, gde je nastala prvobitna svojina nad sredstvima rada, a u raspodeli, podela viška vrednosti, proizvoda. Pomenuta sredstva su prisvajali jači pojedinci, a slabijima su, nešto udelili, po sopstvenom nahođenju, pa čak su ih kao nepotrebne, slabe i ubijali. U robovlasničkom društvu, robove su barem hranili, ali su ih i prodavali, a njihovi životi im ništa nisu značili. U srednjem veku kmetovi, su već imali više dostojanstva, prava na život, ali prave slobode i učešće u raspodeli dobara, nisu dobili.
Sredinom 1800 – tih godina počela je industrijalizacija. U taktu sa industrijom u porastu ljudi su napuštali zanatsko i agrarno društvo i zapošljavali se u fabrikama. Stambene prilike su bile veoma loše, posao u industriji težak i prljav, zaštite na radu nije bilo. Kako su građani postajali sve zavisniji od prihoda u obliku novca, a ne produkata, rasla je ekonomska ranjivost pri bolesti, nesrećnim slučajevima na radu i visokoj starosti. Zahtevi za uvođenje socijalnih promena su rasli. Obzirom na to da je situacija običnih ljudi u društvu postala teža nego što je
bila ranije, počelo je izrastati naše današnje socijalno osiguranje. Ali trebalo je vremena – više od sto godina. Krajem 1800 – tih počeli su ljudi da se organizuju stvarajući udruženja, tzv. Pomoćne blagajne za bolesne, kada je nevolja već bila na vratima.
Tridesetih godina prošlog veka udruženja postaju priznatima od strane države i dobile su ime Bolesničke blagajne, a dobile su i državnu podršku za svoju delatnost. Pedesetih godina XX veka pojavljuje se današnja blagajna socijalnog osiguranja po prvi put. Neko dobrovoljno članstvo kao u staroj blagajni ne postoji. Od sada su svi koji žive ilir rade obuhvaćeni socijalnim osiguranjem. Osiguranje koje prožima misao da obaveza plaćanja poreza i taksi daje pravo na deo socijalnog blagostanja kada nam je potreban. Tokom čitavog 20. Veka provođene su postupno reforme i došlo je do mnogih poboljšanja

Koreni toga su još u raspadu Rimskog Carstva, Raskolu Hrišćanstva, neravnomernom razvoju, filozofskih misli društava, demokratije. Tu zbog odbacivanja konzervativnog tradicionalizma, došlo je do bržeg razvoja i primene naučnih dostignuća u radu, došlo je do tržnog viška, čime se moglo, među ostalog pokrivati, manje – više i troškovi politike socijalnog osiguravanja. Tradicionalni, patrijarhalni istok i nerazvijeni jug, bez obzira na prirodne i ljudske resurse izgubio je korak napretka, i danas je u (neo) kolonijalnom odnosu, gledano prema razvijenom zapadu.

Socijalno osiguranje je ne samo potvrda ustavnog načela o pravu čoveka na socijalnu sigurnost, već je i važan uslov razvoja proizvodnosti čoveka za njegovu ekonomsku sigurnost i za ostvarivanje niza njegovih prava. Socijalno osiguranje istovremeno razvija solidarnost svih radnika i građana, dopunjavaprimenu načela raspodele prema radu iotklanja u određenoj meri strah čoveka za život i od mogućih neizvesnosti..

Osnovna načela socijalnog osiguranja

Socijalno osiguranje je sastavni deo socijalne politike i njome usmerenih društvenih odnosa koji se odnose na obezbeđenje socijalno – materijalne, zdravstvene i biološke sigurnosti osiguranika i osiguranih lica od pojedinih socijalnih rizika na principu finansijskih doprinosa, uzajamnosti i solidarnosti. U bliskoj vezi sa socijalnim osiguranjem je pojam socijalnog obezbeđenja. To potvrđuje i Atlanska povelja (14. Augusta 1941, predstavlja začetak UN) , u kojoj se kaže da: ’’u cilju saradnje na ekonomskom polju treba naročito da se obezbede što povoljniji uslovi rada, povoljnije ekonomske situacije i socijalne sigurnosti’’..
Nikola Tintić ističe da se sistem socijalne sigurnosti mora razvijati u pozitivnom smislu. On pod tim podrazumeva ne samo to da su ljudi zadovoljili svoje sadašnje potrebe, već i da imaju nesigurnu budućnost, u smislu da su oslobođeni straha za sutra. U literaturi se pored termina ‘’socijalna sigurnost’’ upotrebljava i termin ‘’socijalno obezbeđenje’’. To su dva termina koja pokrivaju istu sadržinu. Inače, socijalno osiguranje je jedna društvena vrijednost kojoj teži svako društvo, društvena grupa ili pojedinac. Socijalno osiguranje je jedan deo sistema socijalne sigurnosti, i to onaj deo koji je potpuno podignut na nivo subjektivnih prava osiguranika. Socijalnim osiguranjem se obezbeđuje socijalna sigurnost osiguranicima i članovima njihovih porodica za slučaj nastajanja osiguranih socijalnih rizika.