Upravni akt

Poslove javne uprave u Srbiji obavljaju organi državne uprave i subjekti kojimaa je povereno vršenje javnih ovlašćenja, koji su u vršenju poverenih poslova vezani istim pravima i dužnostima kao i odrgani državne uprave. Poslovi organa državne uprave se određuju zakonom. Među poslovima koji su zakonom određeni kao poslovi državne uprave je i izvršavanje zakona, drugih propisa i opštih akata. Ovaj zadatak, organi državne uprave sprovode, između ostalog, donošenjem različitih vrsta upravnih akata.
Upravnopravni odnos predstavlja takav odnos u koji na autoritativan način stupaju javni organi sa pojedincima, pravnim licima i drugim strankama. Jedna strana u upravnopravnom odnosu je uvek javni organ, upravni organ, drugi državni organ ili institucija koja vrši javna ovlaštenja. Upravnopravni odnos se ne zasniva putem sporazuma subjekata koji u njemu učestvuju, nego na osnovu jednostrane jače volje upravnog organa, kao jednog obaveznog učesnika u upravnopravnom odnosu. Da bi nastao upravnopravni odnos nije potrebna saglasnost oba učesnika u odnosu, a to znači da se upravnopravni odnos zasniva protiv volje drugog učesnika u odnosu. Upravnopravni odnosi nastaju najčešće na osnovu upravnog akta, tj. akta koji sadrži konkretnu autoritativnu odluku javnog organa. Sa izuzetkom, upravni odnos može nastati na osnovu neke pravne činjenice i ćutanjem uprave. Prema tome, upravni odnos nastaje donošenjem upravnog akta.
Ovaj rad će se na prvom mestu baviti pojmom upravnog akta i njegovom karakterisikama, raznim podelama upravnnih akata koje su izvršene na osnovu katakteristika samog akta ili nekim drugim osobinama akta, kao i kakvo pravno destvo upravni akt proizvodi.

Pojam upravnog akta

Upravni akt je pojedinačni pravni akt javne uprave, kojim se, na osnovu zakona, rešava u upravnoj stvari. Izraz upravni akt je francuskog porekla (acte administratif), a nastao je kao izraz potrebe da uprava na koju se primenjuje načelo zakonitosti dobije i svoj odgovarajući pravni institut. Ovaj termin se danas više primenjuje u teoriji upravnog prava, nego u zakonodavstvu i praksi.
Upravni akt odlikuju sledeća svojstva: 1) konkretnost, 2) autoritativnost 3) jednostranost, 4) pravno delovanje, 5) zasnovanost na zakonu, 6)izvršnost i 7) njime se rešava upravna stvar.
Upravni akt se definiše kao pravni akt uprave kojim se na autoritativan način rešava jedan konkretan slučaj. Upravni akt se uvek odnosi na jedan konkretan slučaj ili određen broj slučajeva. Konkretnost kao obeležje upravnog akta proizilazi iz okolnosti da se upravni akt odnosi na određenu konkretnu pravnu situaciju. To znači da pravna situacija na koju se odnosi upravni akt nije trajna i ponovljiva, već jednokratna i neponovljiva (npr. nekom licu se prizna pravo na penziju ili se nekom licu utvrdi obaveza plaćanja poreza).
Drugo obeležje upravnog akta je autorirativnost, jer su oni pravni akti vlasti kojima raspolaže državni organ ili imalac javnih ovlašćenja. Upravni akt koji sadrži dispoziciju donosi ce autoritativno, sa jačom voljom i njime se zasnivaju pravni odnosi, određuju prava i obaveze, nezavisno od pristanka ili saglasnosti druge strane u odnosu. Međutim, treba primetiti da autoritativnost u smislu prinudnosti i nametanja određenog ponašanja postoji pre svega kod upravnih akata kojima se utvrđuju i nameću pravne obaveze (dužnosti), a to su obavezujući (onerozni) akti. Kod upravnih akata kojima se priznaju i utvrđuju prava ta autoritativnost nije vidljiva. Jača volja i prinudnost nije potrebna kad je stranka podnoseći zahtev pokrenula upravni postupak i tom prilikom je odlučeno u skladu sa zahtevom stranke. Autoritativnost ne treba shvatiti usko kao vršenje vlasti i prinude, već kao stručno, efikasno i zakonito donošenje upravnih akata. Autoritativan je onaj upravni akt koji je zakonit, celishodan, efikasno donet i u skladu je sa načelom materijalni istine. Autoritativnost kao vršenje prinude postoji i to u onim oblastima kakve su vojska, policija i sl. Ona postoji samo u nekim specifičnim upravnim oblastima, materijama, a u ostalim autoritativnost se gubi, što pokazuje da se menja karakter upravnog postupka i rad uprave u celini. Potrebno je zapravo razlikovati donošenje (izdavanje) upravnog akta od izvršavanja upravnog akta. Donošenje akta se sastoji u rešavanju o konkretnim pravima, obavezama i pravnim interesima pravnih subjekata propisivanjem primarne dispozicije u upravnim stvarima, a izvršenje akta može biti dobrovoljno ili prinudno. Za upravni akt je bitno navesti da se može prinudno izvršiti dispozicija koju on sadrži, tj. da se može izvršiti nasilje.
Upravi akt istovremeno izražava i jednostranu izjavu volje državnog organa, u zakonom predviđenim slučajevima. Jednostranost postoji kada jedna strana u pravnom odnosu određuje prava i obaveze druge strane. Ponekada se autoritativnost izjednačava sa jednostranošću. Međutim, dok autoritativnost označava odnos između dve strane u kojoj jedna istupa sa jačom voljom, dotle jednostranost označava situaciju u kojoj jedna strana u pravnom odnosu određuje prava i obaveze druge strane.
Upravni akt se mora zasnivati na zakonu- i to kako u pogledu sadržine akta, tako i u pogledu ovlašćenja državnog organa da rešava u određenoj upravnoj stvari. Zasnovanost na zakonu, odnosno drugom pravnom propisu, kao obeležje upravnog akta, proizilazi iz okolnosti da je donošenje upravnog akta moguće samo ukoliko postoji zakonski osnov za to. Zasnovanost na zakonu znači primenu principa zakonitosti u donošenju upravnih akata, odnosno pravilo da upravni akt mora biti donet ne samo na osnovu zakona, već i u okviru zakonom utvrđenih ovlašćenja. Opšta je pretpostavka da su svi upravni akti u trenutku donošenja zakoniti, što znači da se nezakonitost ili neki drugi nedostatak (npr. necelishodnost) upravnog akta uvek mora posebno i utvrditi. Sa druge strane, zasnovanost na zakonu znači da je upravni akt koji nije donet na osnovu zakona nezakonit i da kao takav mora biti uklonjen iz pravnog poretka. Da bi se obezbedila zasnovanost na zakonu, uprani akti se moraju doneti u posebnom postupku koji je propisan zakonom (tzv. upravni postupak). Osim toga, zasnovanost upravnog akta na zakonu podrazumeva i mogućnost sudske zaštite (tzv. upravni spor) u slučaju da neko lice smatra da je upravni akt koji se odnosi na njega nezakonit, odnosno da su nezakonitim upravnim aktom potvrđena neka njegova prava.
Upravni akti, po donošenju, proizvode određeno pravno dejstvo- oni stvaraju, utvrđuju, menjaju ili ukidaju prava i dužnosti pravnih odnosa na kje se taj akt odnosi. To znači da se promene u konkretnim pravnim situacijama vezuju direktno za donošenje upravnog akta. U tom smislu odluka u upravnom aktu neposredno proizvodi pravna dejstva na pojedinačne upravne situacije, bilo da ih uspostavlja, bilo da ih ukida.
Izvršnost kao obeležje upravnog akta proizilazi iz okolnosti da se upravni akti kojim se utvrđuju obaeze za stranku mogu prinudno izvršiti . Izvršnost kao mogućnost prinudnog izvršenja upravnog akta karakteristična je za one upravne akte kojima se utvrđuje neka obaveza (npr. poreska ili vojna obaveza). Za razliku od toga, izvršnost onih upravnih akata kojima je priznato neko pravo nema obeležje prinudnog izvršenja, već se javlja kao proceduralna situacija na osnovu koje lice kome je priznato neko pravo može da pristupi njegovoj realizaciji (npr. izgradnji objekta na osnovu dozvole za gradnju).
Upravna stvar kao obeležje upravnog akta proizilazi iz okolnosti da se upravni akt izdaje povodom donošenja upravnih odluka u zakonom propisanom postupku.

Vrste upravnih akata

Upravni akti se mogu podeliti u više grupa zavisno od kriterijuma koji se primenjuju prilikom njihove klasifikacije. Polazeći od tih različitih kriterijuma, izvršena je sledeća klasifikacija upravnih akata:
1. akti koji se donose po službenoj dužnosti i po zahtevu stranke
2. pravno vez