Preduzetnicke strategije

Uvod

Svuda u svetu, sve veći broj ljudi uspeva da ostvari svoje snove kroz sopstveni biznis. Mada je nivo preduzetničke aktivnosti, posle pucanja „Internet balona” (kada su Internet kompanije doživele strahovit rast i njihove cene na berzi dostigle enormne razmere, posle i kraha jednog broja kompanija, došlo je dostabilizacije na berzi i pada u nivou preduzetnicke aktivnosti), nešto opao, razvoj preduzetništva i dalje predstavlja jedan od najznačajnijih trendova u svetu.
Svake godine, samo u SAD npr., se stvori od 3 do 4,5 miliona novih malih i srednjih preduzeća, odnosno, novo preduzeće nastaje na svakih 12 sekundi. Nivo zainteresovanosti za preduzetništvo je veoma visok u svim starosnim grupama. Od ljudi koji započinju biznis, 84% to rade po prvi put u svom životu. Ovakav rast preduzetničkog duha je jedan od najznacajnijih ekonomskih događaja u novijoj ekonomskoj istoriji. Svuda u svetu, ovi novi ekonomski „heroji”, menjaju biznis sredinu i igraju veoma znacajnu ulogu u ekonomijama svojih zemalja. Mnogo bolje od velikih kompanija, ovi „mali džinovi” inoviraju proizvode i usluge, pomeraju tehnološke granice, otvaraju nova radna mjesta… Mala i srednja preduzeća (MSP) predstavljaju vodeću snagu u ekonomskom razvoju zemlje. Ona jačaju ekonomiju na više različitih načina: stimulišu promene u biznis okruženju kroz proces kreativne destrukcije, predstavljaju najveći izvor inovacija, najveći su generator novih radnih mesta i zahvaljujući razvoju Interneta I telekomunikacija, sve više doprinose daljoj globalizaciji biznisa.
Upravljanje preduzecima u savremenim uslovima poslovanja podrazumeva determinisanje adekvatnog sistema mera performansi. Sistem mera performansi povezuje strategiju preduzeca sa tekucim poslovanjem, pruža relevantne informacije o ostvarivanju ciljeva u okviru konkurentskih strategija i ukazuje na područja gde su neophodna poboljšanja. Ja ću Vam u ovom radu pokušati izneti neke osnovne starategije razvoja preduzeća i preduzetništva.

Preduzetništvo

Postoji mnogo potreba, a resursi, posebno malih država, su ograničeni, tako da je neophodno postaviti prioritete. U postavljanju prioriteta jasno je da treba odrediti koji prioritet treba da stoje u redosledu izvršavanja. Prvo, efektivne promene se ne mogu “uvesti” spolja. Takvi pokušaji nisu uspešni zbog nemogućnosti da se prinudom promeni način razmišljanja. Ljudi se mogu naterati da preduzmu određene akcije, ali se ne mogu primorati da promene dušu i um, ili osnovne stavove i verovanja. Glavni elemenat uspešne strategije razvoja je vlasništvo i participacija. Ta vizija treba da uključi transformaciju institucija, kreiranje novog durštvenog kapitala i novih mehanizama regulacije i motivacije. U nekim slučajevima, potrebno je da nove kompanije zamene tradicionalne, a u drugim, nove kompanije će se razvijati sa elementima starog, ali će biti potrebno da evoluiraju i da se adaptiraju.
Dosadašnja ekonomska misao teorije rasta privrednog razvoja i preduzetništva uopšte bazirala se na konceptu komparativnih prednosti. Odnosno to je isticanje značaja resursa za ekonomski razvoj: ekonomski razvoj zavisi od kvalitetnih resursa i sposobnosti države da se izvrši što veća specijalizacija proizvodnje i usluga u tim delatnostima. Na praktičnom nivou to znači zalaganje za tzv. granske prioritete razvoja. Država proglašava grane-prioritete preduzetništva i merama ekonomske politike podstice njihov razvoj, a na štetu ostalih grana (od ostalih se uzima da bi se uložilo u prioritetne grane). Medutim, u otvorenoj i globalnoj ekonomiji produktivnost ne zavisi od toga koje su grane prioriteti i da li su preduzeca iz tih grana, vec prije svega od toga kako konkurišu. Ovo znaci, produktivnost zavisi od toga kako radi svako preduzece pojedinacno, od toga kako posluje, kakve ljude i strategije ima. Naglasak je na preduzećima (mikroekonomiji) ne na granama ili makroekonomiji. Ako firma ulaže u sebe, u modernu tehnologiju, u organizaciju, onda ona može biti produktivna u bilo kojoj grani. Moderne tehnologije otvaraju velike mogućnosti za unapređenje u tako različitim oblastima kao što su poljoprivreda, usluge slanja malih paketa i pošte; ili proizvodnje poluprovodnika. Slično, postoji prostor u svim proizvodnim granama za primenu usavršavanja strategija, kao što su segmentacija potrošnje, diferenciranje proizvoda i usluga i stvaranje prilagodljivih vrednosnih lanaca kroz složene mreže u kojima se povezuju proizvođači, snabdevači i krajnji kupci. Iz ovoga proizilazi da je koncept vođenja politike granskih prioriteta, sa aspekta paradigme produktivnosti, pogrešan. Nije bitno u kojoj je grani preduzece. Bitno je da posluje produktivno i uspešno. Država treba da omogući ne povlastice firmama (preko prioritetnog tretmana) vec opšte uslove koji firmama pomažu da lakše dodu od informacija, do nove tehnologije, do strucnih ljudi. Vlada treba da stvori ambijent koji pogoduje i podstiče razvoj paradigme produktivnosti. Nije važno na kojim granama neka zemlja zasniva svoju privredu, vec prije svega da li je u njoj razvijena produktivnosti preduzetništva.