Pripovetke Bore Stankovica

„O svim značajnim umetnicima, pogotovu o književnicima, govori se da nose dve ličnosti – jednu koju vidimo u njihovom delu, drugu koju ispoljavaju u svakodnevnom životu.“

Siniša Paunović
Uvod

Borisav Stanković je prvi počeo ozbiljnije da se bavi pitanjima unutrašnjeg života junaka i odnosima pojedinca i društva. Pisac novog talasa je pravo umeće iskazao u stvaranju „života duše“. Pomeren iz udobnog ležišta u kome je do tada mirno počivao, otkrio je uzbudljivu svetlost kosmosa, sjaj nepoznatih zvezda među koje je poželeo da se vine.
Mikro svet uznemirene individue lutao je u potrazi za večnim vrednostima makro kosmosa. Napustivši konvencionalna zemaljska pitanja i probleme svakodnevnog života, zanemario je pitanje socijalnih i moralnih principa i u potpunosti se posvetio „umetnosti stvaranja života duše“, koja je zaista apsolut njegovih dela. Životom duše najlakše je bilo utopiti se u veliki kosmos i kroz njega upoznati sebe samog. Izdvajanjem u kosmos, zapravo skrivanjem u nepoznatom, postigao je krajnju izolaciju svojih junaka i omogućio im da do krajnjih granica ižive svoju individualnost. Duša je takođe pomogla i da se premosti razlika između realnog i irealnog, jer duši je bilo moguće i dostupno saznanje o drugim svetovima, pa i o budućnosti.
„Duša vidi i ono što mi nismo u stanju da vidimo. Mi znamo prošlost, ali naša duša vidi i budućnost.“
Junaci Stankovićeve proze zanemarili su istinske vrednosti realnog sveta, ali su istovremeno otkrili i nove vidike i nove sadržaje skrivenog sveta. U takvom stanju lebdenja između realnog i irealnog, put u kosmos i nadzemaljska muzika zvezda činili su se kao normalno ishodište uznemirene duše.
Stanković ima jedno nostalgično osećanje punoga života, mnogo strasnosti, sensualnosti, jako socijalno osećanje za male, slabe i pritisnute u životu.