Proces strateskog menadžmenta

Strateški menadžment je proces koji se sastoji od serije koraka. Osnovni koraci tog procesa su:
1. korak – provodenje analize, procene i prognoze okruženja i preduzeca,
2. korak – oblikovanje strateškog usmeravanja preduzeca,
3. korak – formulisanje strategije preduzeca,
4. korak – implementacija strategije preduzeca,
5. korak – provodenje kontrole strategije.
U ovom radu ću se osvrnuti na svaki od pojedinih koraka i pokušati da ih objasnim detaljno i svsishodno. Realizacija strategije je jedan od ključnih segmenata uspešne organizacije. Realizacija strategije je veoma kompleksan i složen proces. Bez obzira koliko je strategija dobro osmišljena bez odgovarajuće implementacije neće rezultirati pozitivno niti doneti rezultate koji se očekuju.Naše okruženje, odnosno zemlja je usled dejstva raznih političkih događaja postala pravi mamac za stratege. Samo što ovu studiju možemo posmatrati sa aspekta kompanija koje tržišno eksploatišu okruženje, i kompanija (naših domaćih) koje su ostale zarobljene u prostoru. Ove prve itekako dobro koriste prilagodljiv (adaptivni) stil koji zahteva brzu reakciju i još brže delovanje. Naravno neke kompanije su išle još dalje i „predvidele“ vizionarski stil strategije – uz razne analize i predviđanja pretpostavilo se da će nam se dešavati sve što se dešava (da li mi to zvali tranzicija, recesija ili depresija, zavisi od ugla pristupa) i samim tim kada je došao pravi trenutak delovale su nesmetano – primer bankarskog delovanja ili mobilne telefonije. Što se tiče domaćih kompanija one su na samom početku strategije gde se baziraju na klasičnom stilu koji ne predviđa napredak nego samo opstanak kompanija.
Ovde veliku ulogu ima menadžment. Menadžment predstavlja:predviđanje, planiranje, komandovanje, koordiniranje, kontrolu. U tom smislu, postoji šest ključnih preduzetničkih aktivnosti: tehničke aktivnosti odnosno proizvodnja, komercijalne aktivnosti odnosno kupoprodaja, finansijske aktivnosti, odnosno kapital, obezbeđenje odnosno čuvanje imovine, računovodstvene aktivnosti odnosno finansijske informacije i menadžerske aktivnosti odnosno planiranje i organizovanje.
Strateški menadžment je sistemski pristup utvrđivanju i izvođenju neophodnih promena, kao i merenju poslovanja organizacije kako se kreće u pravcu svoje vizije. Strategijski menadžment predstavlja moderan pristup upravljanju preduzećem, pod kojim se podrazumeva kontinualan proces stalnog prilagođavanja preduzeća promenljivoj okolini, u kome okolina vrši permanentan uticaj na preduzeće, a samo preduzeće vrši određeni uticaj na okolinu u kojoj egzistira i kojoj se prilagođava. Strategija se definiše kao vodič u budućnost, kao način vođenja preduzeća u budućnost. Strategijom se određuju osnovni ciljevi i pravci razvoja, i mesto koje će preduzeće zauzeti u budućnosti. Strategija se definiše kao skup pravila odlučivanja, koji se odnose na ponašanje preduzeća u promenljivoj okolini u budućnosti. Ovaj rad će imati upotrebnu vrednost ukoliko bude u bar jednom segmentu imao praktičnu primenu.
1. ANALIZA SREDINE (INTERNA, EKSTERNA)

Menadžment je proces koji ima za osnovu razne menadžerske aktivnosti. Te aktivnosti se odvijaju po redosledu i u fazama koje vode određenom cilju. Sam razvojni proces strateškog menadžmenta je neprekidan u svim segmentima ljudske delatnosti.
Analizom brojnih shvatanja strategijskog upravljanja mogu se identifikovati određene karakteristike ovog koncepta na osnovu kojih se diferencira u odnosu na ostale. Jednu od prvih sveobuhvatnih analiza izršio je Aker koji je analizirane karakteristike strategijskog upravljanja svrstao u tri grupe:
• Eksterne karakteristike – U okviru njih posebno su značajne: tržišna orijentacija, istraživanje i razumevanje tržišta s obzirom na promene i profitni potencijal, razvoj adekvatnog upravljačkog informacionog sistema, empirijska istraživanja, karakteristike vezane za međunarodno poslovanje.
• Interne karakteristike – Proaktivno reagovanje, razvijanje više strategija koje se zasnivaju na većem broju ciljeva, interfunkcionalni i interdisciplinarni pristup u stvaranju i implementaciji strategija, stvaranje osnova za efikasnu alokaciju resursa čine posebnu grupu karakteristika;
• Sistemske karakteristike – dugoročna orijentisanost, stvaranje preduzetničke atmosvere koja stimuliše kreativnost, razvijanje posebne metodologije i kontinuirano donošenje različitih vrsta odluka.

Razvojem strategijskog upraljavljanja iskristalisale su se još neke, veoma značajne, karakteristike kao što su: zainteresovanost sve većeg broja pojedinaca i grupa za proces upravljanja, holistički pristup i građenje novih odnosa zasnovanih na učenju. Raznovrsnost interesa stvara potencijalne probleme upravljanja preduzećima. Neuspeh u zadovoljavanju interesa različitih stejkholdera može štetiti realizaciji ciljeva. S obzirom na ograničenost izvora i sposobnosti preduzeća često je nemoguće zadovoljiti sve interese što uslovljava potrebu donošenja strategijskih odluka o raspoređivanju limitiranih resursa na zadovoljavanje prioritetnih. Proučavanjem literature iz oblasti marketinga i strategijskog menadžmenta može se zaključiti da se potrošači najčešće navode kao prioritetna grupa koju treba zadovoljiti jer determinišu zadovoljavanje interesa ostalih stejkholdera. Ističe se da zahvaljujući razvoju novih oblika organizacije i veza između pojedinih subjekata, koji su skrenuli pažnju na potrebu izučavanja međuzavisnosti, potrošači postaju ključni strategijski resurs.