Psihologija sporta

Psihologija sporta

Psihologija sporta je primenjena psihološka disciplina koja proučava ponašanje osoba u različitim oblicima sportskih aktivnosti. Ovo je, bez sumnje, najkraća i najjasnija definicija Psihologije sporta. Meñutim, ta jasnoća je samo prividna i krije u sebi zamku nepreciznosti, čak i nepotpunosti jer je pravilno razumevanje u velikoj meri prepušteno krajnjem korisniku. Naime, autori se do dana današnjeg nisu usaglasili šta sve obuhvata sintagma u različitim oblicima sportskih aktivnosti. Tako, na primer, neki autori termin u različitim oblicima sportskih aktivnosti svode, ipak samo na sport. Po njima, Psihologija sporta treba da proučava ponašanje ljudi u sportu, pri čemu pod sportom podrazumevaju samo aktivno bavljenje sportom, neki čak samo vrhunski sport. Ovo shvatanje potiče iz perioda kada su se psihološka proučavanja odnosila uglavnom na sport (dakle, takmičarski sport), uz zanemarivanje drugih pojavnih oblika sportskih aktivnosti. U tom slučaju široki dijapazon aktivnosti vezanih za sport, kao što su časovi fizičkog vaspitanja ili rekreativne aktivnosti ili treninzi bivaju potpuno neopravdano gurnuti na margine psiholoških proučavanja. Ako se zna koliko je važna pravilna i blagovremena selekcija budućih vrhunskih takmičara, a ona se mahom vrši iz redova juniorskih, a ovih iz školskih dvorišta, onda se može shvatiti koliko je ovo svoñenje Psihologije sporta samo na proučavanja u takmičarskom sportu ne samo neopravdano, već i štetno za sam vrhunski sport. Osim toga, odgovarajućim angažovanjem stručnjaka iz ove oblasti, oslanjajući se na rezultate psiholoških istraživanja, moguće je podići nivo bavljenja sportskim aktivnostima osoba koje nikada neće biti vrhunski sportisti, što je izuzetno važno za njihov i fizički i psihički status uopšte. Možda je pravilnije, što se danas uglavnom i čini, pod različitim oblicima sportskih aktivnosti podrazumevati fizičku kulturu koja je širi pojam u odnosu na sport. Fizička kultura obuhvata takmičarski sport na različitim nivoima, do vrhunskog sporta, ali i plansko odvijanje procesa učenja na časovima fizičkog vaspitanja, treninge, rekreativne aktivnosti osoba različitog uzrasta, itd. Ima, doduše, autora koji pod sportom podrazumevaju sve fizičke aktivnosti koje se odnose na neki sadržaj fizičke kulture. Samo u tom slučaju, pojmovi sport i fizička kultura su podjednake širine. Naziv ove psihološke discipline, Psihologija sporta, pstao je nepromenjen iz isključivo formalnih razloga. Nedostaci prethodno razmatranog odreñenja uslovili su šire korišćenje jedne opštije i potpunije definicije koja pod Psihologijom sporta podrazumeva sledeće: Psihologija sporta proučava psihološke aspekte svih oblika i sadržaja fizičke kulture i ponašanje svih učesnika u njima sa ciljem da opiše, objasni, predvidi i kontroliše ta ponašanja, kako bi bila usmerena u pravcu postizanja lične i sportske kompetentnosti. Mogućnost dolaženja do objašnjenja i razumevanja pojave koja se posmatra, čak i kad je broj dostupnih informacija veliki, zavisi od stepena razvijenosti nauke. Otuda nije preterano reći da objašnjenje pojava govori o zrelosti nauke. Pošto je Psihologija sporta mlada naučna disciplina, proučavanja u njoj su usmerena pre svega na odgovore na pitanja Šta? i Kako? (dakle, na opis pojava i na njihovu povezanost), a odgovor na pitanje Zašto? (objašnjenje i razumevanje pojave) predstavlja krajnji cilj nauke uopšte kome i Psihologija sporta teži. Tek odgovorom na pitanje Zašto? će biti omogućeno predviñanje i kontrola ponašanja (učesnika u svim oblicima i sadržajima fizičke kulture).