Poremećaji ponašanja u ishrani

 
Uvod

,,Hrana treba da bude lek, a lek hrana,,
Hipokrat 460-377 p.n.e
Još od daleke prošlosti poznato je da je ishrana osnovna ljudska potreba i uslov opstanka. Čovek da bi zadovoljio svoj primarni nagon za samoodržanjem, morao je da uzima hranu i vodu. Iz prirode je odabirao za hranu namirnice iz biljnog i životinjskog sveta i koristio ih za svoju ishranu. U početku ih je najčešće upotrebljavao u njihovom prirodnom obliku samo da zadovolji glad, da bi ih u toku evolucije sve više menjao, kultivisao, prilagođavao svojim potrebama i stvarao uslove za drugačiji tip ishrane. Razvojem civilizacije i ljudskog društva, napretkom nauke o ishrani, hemije, tehnologije, osim prirodnih postoje i polusintetske i sintetske namirnice. Hrana sve više postaje roba koja se proizvodi, industrijski prerađuje, konzervira, skladišti i prodaje.
Danas, zbog stalne trke za što boljim izgledom po ugledu na lica sa naslovnih strana časopisa, propagiranje manekenskog izgleda, visokih standarda u sportu, internet, itd… smatraju se bitnim faktorima koji dovode do nepravilne ishrane i posledica koje se usled toga javljaju.
Direktne posledice su pojava raznih poremećaja u ishrani, a naročito anoreksija, bulimija i gojaznost.

Glad kao fiziološko stanje
Iako većina od nas doživljava glad kao da dolazi iz naših stomaka, ova osećanja ipak potiču iz mozga. Preciznije rečeno, hipotalamus predstavlja organsku strukturu koja reguliše osećanje gladi.
U hipotalamusu postoje dva centra za kontrolu unosa hrane: centar za glad koji se nalazi u lateralnom jedru i centar za sitost koji se nalazi u ventrolateralnom jedru hipotalamusa.
Centar za glad je spontano aktivan i neprekidnim okidanjem bi stalno izazivalo osećaj gladi da nema neurona centra za sitost koji mogu da ga inhibiraju posredstvom holecistokinina. Da bi se pokrenula ta inhibicija potrebno je da koncentracija gllukoze u krvi poraste, čime se povećava i sekrecija insulina. Naime za ulazak glukoze u većinu ćelija organizma potreban je insulin. Velikom broju nervnih ćelija za ulazak glukoze nije potreban insulin, ali jedini izuzetak su upravo neuroni centra za sitost. Kada glukoza uđe u neurone centra za sitost oni tada oslobađaju holecistokinin i preko njega smanjuju aktivnost ili čak potpuno inhibišu neurone cetra za glad. Zato se dok traje ova inhibicija smanjuje ili potpuno gubi osećaj gladi. Nasuprot tome, pri hipoglikemiji postoji osećaj gladi i nezadovoljstva, jer u krvi pada nivo insulina, on zato prestaje sa inhibicijom centra za glad koji sada postaje veoma aktivan, pa se javlja osećaj gladi.
Na pojavu osećaja gladi i sitosti učestvuju i neke hemijske supstance. To radi holecistokinin oslobođen kao aktivni hormon iz digestivnog trakta pri porastu masne hrane u duodenumu. Glukagon takođe smanjuje osećaj gladi, jer deluje hiperglikemijski stimulacijom glikogenolize i glikoneogeneze u jetri. Gastricni peptid izlučen ćelija tankog creva inhibiše uzimanje hrane. Dokazano je takođe da dopamin i holecistokinin oslobođeni u hipotalamusu kao neurotransmiteri smanjuju apetit. Takođe se zna da kortizol i endogeni opioidi pojačavaju apetit.