Računar kao drug u igri

Računar je u mnogome uništio čitavu planetu. Utiče na društvo uopšte, a posebno na život dece. Danas ćete često čuti frazu “deci je najpotrebnije da nauče da rade na računarima, jer to je budućnost”. Niko ne spori činjenicu da će dete kada odraste neumitno doći u susret sa digitalnim tehnologijama, ma kakvim poslom se bavilo, no da li je ovaj usko tehnolatrijski i pragmatični stav celovit i temeljan? Istorijski tokovi ljudske misli uče nas da sirovi pragmatizam uvek gubi dah na duže staze, ako nije potpomognut temeljnijim konceptom. Ako kao dominantan i jedini pravi razlog uzmemo pragmatično nastojanje da se računar bezuslovno postavi rame uz rame sa olovkom tj. učenjem pisanja, prouzrokovaćemo veoma komplikovane situacije u kasnijem dobu. Konkretno, zamislite čoveka koji je od malih nogu naučio da sabira i množi samo koristeći softverski kalkulator, ili koji ima neprepoznatljiv rukopis, jer je odmalena naviknut na tekst procesore. Samo ova dva primera su dovoljna da se uvidi da nije baš sve onako kako stereotipne fraze govore. Pre rada na računaru dete svakako treba potpuno da savlada osnovne matematičko-logičke operacije i osnove pismenosti. U svom najranijem uzrastu ono treba da uči fundamentalne stvari koje za ceo život ostaju takve kakve jesu i koje se ne menjaju – sabiranje i oduzimanje osnovnih brojeva uvek ostaje takvo kakvo jeste, a isto važi i za pravopis, čija pravila ostaju dok je jezika. Međutim, kod računara nije takav slučaj, jer se operativni sistemi, programski jezici, aplikacije… menjaju svakih par godina i potrebno je stalno unapređivanje znanja. Dovoljno je samo da se setimo prelaska sa komandne linije DOS operativnog sistema na grafička okruženja poput Njindonjs-a, što je bilo ravno softverskoj revoluciji. Treba težiti da se deci najmlađeg uzrasta računar objašnjava kao korisno pomagalo, ali tek pošto savladaju osnovne školske discipline.