Razlika izmedju Americkog i Japanskog menadzmenta

Uvod
Većina definicija menadžmenta ističe da menadžment doprinosi ostvarenju ciljeva organizacija. Jedna od najstarijih I verovatno najboljih definicija menadžmenta je definicija M.P.Folletta u smislu umeća da se određena zamisao ostvari preko drugih. Ova definicija ukazuje das u menadžeri lica koja imaju odgovornost za ostvarenje ciljeva koja zavisi od njihovog formalnog autoriteta I kompentencije. Bez obzira kojim preduzećem upravljaju menadžeri imaju slične poslove. Oni su planeri, organizatori, vođe I kontrolori odgovornost u ostvarenju ciljeva povlači nadležnost menadžera u odnosu na podređene članove organizacije, kao I u odnosu na pripadajuće resurse. Menadžeri koji nemaju nadležnost nad kritičnim faktorima određenog procesa ne mogu biti odgovorni za rezultate tog procesa.
Savremeni menadžment svrstava ljudski faktor na “apsolutno” prvo mesto u hijerarhiji činilaca uspešnog poslovanja. Zato se danas najveća pažnja posvećuje ljudskim resursima (kadrovima) kao posebnoj psihološkoj disciplini koja izučava njen direktan uticaj i udeo u postizanju cilja. Današnja klasifikacija stilova menadžmenta grana se na dve velike kategorije: američki i japanski model menadžmenta ljudskim potencijalima. Upoređujući konačne relevantne rezultate poslovanja, većina naučnika tvrdi da je japanski stil rokovođenja daleko uspešniji tako što unosi potpuno nove ideje u sistem odlučivanja.
Japanski menadžment
Šezdesetih godina mladi evropski i američki intelektualci odlazili su – kao kakvi hodočasnici – na Daleki istok u potrazi za istočnjačkim svetlom i mudrošću, istočnjačkom religijom, ili u potrazi za nekim novim Guruom. Danas, par decenija kasnije, mlade intelektualce zamenili su menadžeri i naučnici, tragajući za tajnom ekonomskog uspeha japanske ekonomije. Nekima od njih učinilo se da su otkrili čarobnu formulu, pa su pisali knjige, kao što su: Teorija Z – kako odgovoriti na japanski izazov (Ouči, 1981), koja je već pomenuta, ili Umetnost japanskog menadžmenta.
Sredinom maja 1989. godine, gospodin Kunihiko Ogura, generalni direktor fabrike “Zama”, koja pripada automobliskom gigantu Nisan, prvi put je inostranim gostima pokazivao montažnu traku ove fabrike. Gosti su bill članovi multinacionalnog naučnog tima i radili su na istraživanju posledica visokog stepena robotizacije radnog procesa u fabrikama automobila. U ovoj poseti fabrici ne bi bilo ničeg neobičnog da nije bilo sledećeg: prvo, traka za montažu automobila sa samo četnaest radnika (toliko su posetioci mogli da izbroje) i drugo, prvi put – za sedam godina postojanja fabrike – u poseti je bio ekspertni tim sastavljen od stranaca.
Nosilac ovog projekta (1983-1989) bio je Massachusettss Institute of Technologz (MIT), a naziv projekta bio je Budućnost rada u automobilskoj industriji u uslovima visokog stepena robotizacije radnog procesa.Začudjeni gosti su, vrlo brzo, saznali o čemu se radi. Četrnaest radnika je kontrolisalo robote koji su sklapali automobile, pošto je montažna traka bila skoro potpuno automatizovana. Roboti su radili i takve poslove, kao što je unutrašnje bojenje karoserije i ubacivanje rezervnog točka u ležište u prtljažniku automobila. “Zama” fabrika je bila tajna za velike proizvodjače automobila u svetu, jer su Japanci želeli da izbegnu optužbe (naročito Amerikanaca i Nemaca) da su predaleko otišli u robotizaciji proizvodnje automobila, što je dovodilo do visoke produktivnosti i drastičnog obaranja cene automobila na svetskom tržištu. S druge strane, Amerikanci i Evropljani već su govorili o robotima kao “ubicama rada”, što bi trebalo da dovede do eliminacije velikog broja radnih mesta, odnosno – do dramatičnog povećanja nezaposlenosti. Istovremeno, nemački VW ponosio se svojom čuvenom “halom 54”, koja je, u trenutku puštanja u rad u jesen 1983 – smatrana najsavremenijim pogonom za potpuno automatizovanu, robotizovanu proizvodnju automobila. Ova fabrika trebalo je – u bliskoj budućnosti – potpuno da eliminiše živi ljudski rad iz proizvodnje automobila.