Održivi razvoj i saobraćajna politika EU

ODRŽIVI RAZVOJ*
1972. godine, Rimski klub objavio je svoj izveštaj “Granice rasta.” Iste godine održana je i Konferencija o ljudskom okruženju u Štokholmu. Od tada do danas, rasprave o ugroženosti životne sredine i njenom odnosu sa razvojnim ciljevima bili su preokupacija međunarodne zajednice, a kulminaciju su dostigle u Rio de Ženeiru, 1992. Godine (Liberatore 1993). Iako dokument usvojen u Štokholmu sadrži uverenje da bi “menadžment životne sredine” mogao biti rešenje ekoloških problema, tokom sledećih godina, umesto opšteg poboljšanja stanja životne sredine, situacija se pogoršala u globalnim razmerama. U dugom vremenskom periodu, koncepti životne sredine i razvoja bili su smatrani kontrastima koje je nemoguće povezati. (Upitan da li ideja o održivom razvoju implicira “san koji povezuje stvari koje ne idu zajedno,” Stephan Schmidheiny, ključna ličnost privrednog odseka UNCED-a, otvoreno je priznao: “Za
sada, to je istina.”; citat u Woster-u 1993, strana 133). Stoga, 1987. godine, osnovana je Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj Brundtland komisija- nazvana po norveškom predsedniku vlade i predsedniku konferencije. Ova komisija uvela je novi termin održivog razvoja, koji je trebalo da pomiri dva cilja. Održivi razvoj definisan je kao razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjih generacija, bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija da zadovolje sopstvene potrebe.” (WCED 1987, strana 43). Lingvističko poreklo ovog termina nalazi se u šumarstvu. U ovoj oblasti održivi razvoj znači da se ne sme poseći više drveća nego što je posađeno. Ovaj termin se po prvi put pojavljuje u politici zaštite sredine u izdanju Međunarodne unije za očuvanje prirode, “World Conservation Strategy” (Strategija očuvanja sveta), 1980. godine. Zatim se ponovo pojavljuje 1981. godine u knjizi koju je izdao Worldwatch Institute ľ “Building a Sustainable Society” (Izgradnja održivog društva), da bi, konačno, postao ključni pojam u izveštaju Brundtland komisije i bio dalje elaboriran u Myers-ovom delu “Gaia: An Atlas of Planet Management” (Atlas planetarnog menadžmenta), objavljenog 1984. Danas, pojam održivog razvoja stekao je auru univerzalnog magičnog termina. Koriste ga sve angažovane grupe, navodi se u različitim mišljenjima i ideologijama: industrijski predstavnici zahtevaju “održivi ekonomski razvoj”, zemlje Trećeg sveta insistiraju na “održivom društvenom razvoju, dok industrijski razvijene zemlje, sa svoje strane, pod održivošću podrazumevaju “održivu ekološku zaštitu” i “održivo korišćenje resursa.”
Prema tome, kao najvažnije sredstvo za postizanje njihove verzije održivosti, privreda poziva na ograničenje vladinih intervencija, manje razvijene zemlje pozivaju na viši stepen ekonomskog razvoja (pomoći), a industrijske zemlje na ekološke zaštitne mere na globalnom nivou. To što je održivost postala tako elastičan pojam rezultat je i fascinantnosti termina i činjenice da se može razumeti na više načina. S druge strane, on omogućava rasprave i pregovore između strana, koje bi, inače, teško našle zajedničko polazište (Redclift 1989). Stoga, održivi razvoj je postao “magični pojam konsenzusa” (Worster 1993; strana 133). Pošto je izveštaj Brundtland komisije, zapravo, kompromisni dokument, on sadrži niz kontradiktornosti, a njihova sinteza se nastoji naći pomoću pojma održivosti. Na primer, za manje razvijene zemlje, izveštaj sugeriše povećan izvoz sirovina, dok za industrijalizovane zemlje predviđa manju potrošnju sirovina.