Savremene teorije nastave i učenja

1.  UVOD

U drugoj polovini ovoga veka u razvoju pedagoške naučne misli došlo je do značajnih progresivnih otkrića. Najveći broj pedagoških inovacija bio je posvećen organizaciono-tehničkim aspektima nastave, škole i školskog sistema, a daleko manji broj suptilnim procesima vaspitanja i obrazovanja. U pedagoškoj literaturi, i pored niza neospornih novina, nije učinjen značajan zaokret u shvatanju i tumačenju fundamentalnih pitanja pedagogije.
Pedagoške teorije imaju svoju dugu istoriju i bogatu prošlost. Teorijska misao o vaspitanju i obrazovanju nastala je mnogo ranije nego što se konstituisala pedagoška nauka. Uporedo sa razvojem nauke, tehnike I tehnologije pod kraj 19. veka dolazi do oštre kritike škole i nastave a time i do naučnog preispitivanja teorijskih uporišta pedagoške nauke i njene metodologije.
Savremeni svet na pragu 21. veka karakterišu nova (treća) naučno-tehnološka revolucija I bitne promene u društvu i društvenim odnosima. Sa pedagoškog aspekta te promene su determinisale “eksploziju znanja” i njegovo brzo zastarivanje. Naučno-tehnološka revolucije i bitne promene u društvenim odnosima izazvali su i duboku krizu u vaspitanju i obrazovanju. U koncepcije novih reformskih rešenja simbolično su ugrađivana savremena teorijska shvatanja vaspitno-obrazovnog procesa. I pored brojnih pokušaja izlazak iz krize obrazovanja putem reformi nije dao projektivane rezultate.
Brojni problemi vaspitanja i obrazovanja, na sadašnjem stepenu razvoja nauke, mogu se uspešno rešavati aplikacijom savremenih pedagoških saznanja. Umesto teorijskih saznanja u društvenoj I pedagoškoj praksi visoko se preferiraju paradigme, formalizovani pedagoški I didaktičko-metodički postupci, pa i “recepti” čije su teorijske osnove nedovoljno poznate a često i naučno osporavane.
Brz razvoj nauke, tehnike i tehnologije u drugoj polovini 20. veka izazvali su opštu krizu obrazovanja u svetu. Skoro u svim zemljama šinjeni su brojni pokušaji da se vaspitno-obrazovni rad primeri promenama koje su nastale. Kritička analiza vrednosti I dometa pedagoške teorije misli iz druge polovine ovoga veka pokazuje da su naši pedagozi najviše domete dostigli u oblikovanju pedagoških teorija nastave i učenja.

 
 2.  Teorija nastave i učenja putem rešavanja problema
U prvoj polovini 20. Veka u okviru razvoja eksperimentalne psihologije izvrsen je i veći broj psiholoških ispitivanja učenja putem rešavanja problema kod životinja i ljudi. Na saznanjima tih istraživanja nastala je teorija problemske nastave ili teorija učenja putem rešavanja problema u nastavi. U našoj psihološkoj literaturi proces rešavanja problema povezuje sa učenjem, mišljenjem I staralaštvom. Takvo shvatanje prvi je izložio Borislav Stevanović. On rešavanje problema smatra sastavnim delom procesa učenja. Osnovna odrednica problema je “teškoća”, a rešavanje problema prema shvatanju B. Stevanovića, je rešavanje teškoća. Analizirajući faze mišljenja (osetljivost za probleme; formulisanje problema; rešavanje problema), dr R. Kvaščev zaključuje da “viši oblici učenja objašnjavaju svaralaštvo čoveka, na primer učenje u vidu rešavanja problema.” Takva psihološka shvatanja rešavanja problema pomoću mišljenja, učenja i stvaralaštva bila su odlučujuća za konstituisanje savremene teorije nastave i učenja putem rešavanja problema.
U pedagoškoj literaturi ukazuje se na povezanost učenja putem rešavanja problema ne samo sa razvijanjem mišljenja već i sa nivoom usvojenosti znanja. Radovan Teodosić smatra da ova teorija iskazuje svu specifičnost procesa učenja. Celovitiju definiciju sa psihološkim, pedagoškim i didaktičkim komponentama problemske nastave deo je dr Radisav Ničković. Analiza većeg broja definicija problemske nastave pokazuje da je taj pedagoški pojam moguće definisati sa četiri osnovne odrednice;

•     problemska nastava ili rešavanje problema u nastavi je najviši oblik učenja, mišljenja i stvaralaštva,
•     osnovna karakteristika rešavanja problema jeste postojanje teškoće koja se rešava,
•     rešavanje problema je svesna, samostalna i usmerena aktivnost na uviđanju odnosa između datog i zadatog,
•     osnovna funkcija rešavanja problema u nastavi je sticanje znanja, stvaranje novih generalizacija primenljivih u novim situacijama, te razvijanje određenih sposobnosti učenika.