Bolesti zavisnosti – Kocnjanje

Kockanje, klađenje i igre na sreću kao fenomen našeg doba. Veoma aktuelno pitanje današnjice. Sve veći broj ljudi koji kockaju, klade se i igraju igre na sreću uticao je na odabir teme za istraživanje. Samo kockanje možemo definisati kao učestvovanje u igri čiji dobitak zavisi od sreće, to jest od slučajnosti. Ideja o blekdžeku i pokeru sa papirnatim novcem opisana je u Kini oko 900. godine nove ere. Evoluirala je u karte, koje je u Evropu donio Car Mameluk. U ranom 14. vijeku nalazimo prve zapise o kockanju, a engleski Kralj Henri VIII otkriva da njegovi vojnici više vremena i novca troše na kocku nego na rad ili trening. Međutim nisu sve igre kockarske. Igre se mogu podjeliti na takmičarske (agon), kockarske (alea), igre prerušavanja (mimicry) i igre zanosa (ilinx).
Patološki su kockari zavisni od adrenalina, jer tokom kockanja ovaj hormon se luči u većim količinama i može da izazove zavisnost. Svetska zdravstvena organizacija definisala je patološko kockanje kao poremećaj navika i impulsa, gde osoba ima sve simptome zavisnosti i gde postoje tri faze bolesti: faza dobitka, faza gubitka i faza očaja. Iako se čini da je moguća dobit glavni motiv patoloških kockara, istraživanja su pokazala da se ona nalazi najniže na lestvici razloga. Većinu oboljelih od patološkog kockanja ne interesuje količina novca, već kao jedine motive navode samu kocku, uživanje i adrenalinsko uzbuđenje.