Holokaust nad Romima

Holokaust, reč koja bi mi delovala zastrašujuće čak i kad ne bih znao njeno značenje. Nažalost znam ga, dogodio se (ne ponovio se), dogodio se celom čovečanstvu, nekome kao žrtvi, nekome kao učesniku, kao dželatu i egzekutoru, nekome kao posmatraču. Ubijeni su ljudi sa imenima i prezimenima u ime jedne bolesne i šizofrene ideologije, samo zato jer su rođeni drugačiji. Ljudi kojima je oduzeto pravo da budu ljudska bića i pravo na život. Ljudi koji su poistovećeni sa predmetima koji ti gotovo ništa ne znače pa možeš i da ih baciš, zgaziš. Imena su im promenjena u brojeve koje možeš poništiti i izbrisati.
Nije život da ga živiš bez cilja i u stalnom strahu, da zaboravljaš prošlost, bez sadašnjosti i bez budućnosti. A život naroda o kojem pišem je ispunjen ljubavlju, igrom i pesmom. Narod koji je simbol slobode, večnog lutanja i bezgraničnog prostranstva, koji ne razume svet koncentrtacionih logora, ponašanja po strogim pravilima, svet ispunjen zločinima i mržnjom.
Nikada nisu pokušali da zauzmu i okupiraju tuđu teritoriju, nikada podigli oružje da bi započeli rat, nikada nikome bili politička, ekonomska niti vojna pretnja.
Kovači, kalajdžije, mečkari, vašardžije, svirači, travari, plesači, gatare, koritari, čergari, džambasi, vretenari, dućandžije… Lejaši, Kalderaši, Tamari, Gurbeti, Lovari, Arlije, Burgudžije… Cigani, odnosno Romi, uništeni u jednom od najvećih zločina protiv čovečanstva.
Naziv za holokaust na romskom jeziku je Porrajmos („proždiranje“ kao sinonim terminu Holokaust, iako sam termin ima drugačije značenje „silovanje“ ili „zapanjen od užasa“), mračna i ružna reč koju mnogi Romi ni ne žele da izgovore naglas.
Iako su i Romi, kao i Jevreji, takođe bili izloženi diskriminaciji, progonu, prisilnom radu, ubistvima pod nacističkim režimom, i zatočenici gotovo svih koncentracionih logora u Evropi, počev od 1936. godine pa do završetka rata, njihova sudbina tokom Holokausta nije u dovoljnoj meri poznata, uprkos činjenici da su nacisti preduzeli mnoge korake za koje su mislili da su potrebni kako bi se rešio takozvani „Ciganski problem“. O patnjama Roma se retko govori, potisnute su zanimanjima za stradanja drugih naroda, i polako postaju zaboravljene.
Broj stradalih Roma u Holokaustu koje navode različiti autori, a koji nisu zasnovani na globalnom istraživanju, kreću se od 100.000 do 1.300.000 mrtvih. Puno je praznina u istraživanjima broja romskih žrtava, Romi su oduvek živeli na marginama evropskih društava, tako da često nisu ni ulazili u zvanične statistike, i ne postoji pouzdana procena predratne evropske romske populacije. S druge strane, nije postojalo ni stvarnog interesovanja da se utvrdi tačan broj poginulih Roma.
Nakon Jevreja, Romi su bili drugi na spisku za nacističko sistematsko istrebljivanje. Ipak, do zvaničnog priznanja da su Romi uopšte bili žrtva Holokausta dolazi veoma kasno. Nemačka država zvanično je priznala Holokaust Roma i Sinta tek 1982. godine. To zakasnelo priznanje uslovilo je da se kasni u istraživanju Holokausta Roma na način kao što je to pre toga učinjeno sa Holokaustom Jevreja. 1995. godine, u svetu je ustanovljen Međunarodni dan Holokausta nad Romima kako bi se odala počast romskim žrtvama i kao sećanje na 16. decembar 1942. godine, dan kada je pod rukovodstvom komandanta nemačkog Šucštafela i Gestapa, Hajnriha Himlera, izdata naredba da se Romi iz evropskih zemalja, koje su tada bile pod okupacijom deportuju u „porodični logor“ Aušvic – Birkenau.
Najviše Roma stradalo je u Nemačkoj i tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Pored toga, ubijani su u Poljskoj, Italiji, Francsukoj, Holandiji, Belgiji, Češkoj, Slovačkoj, Srbiji, državama bivšeg SSSR-a, Mađarskoj, Rumuniji, Grčkoj, pa čak i u Švajcarskoj i Švedskoj, za koje se dugo nije znalo da su učestvovale u Holokaustu.
Da bismo razumeli prezir prema romskom narodu koji je postojao u umovima nacista, moramo se vratiti na početke dolaska Roma u Evropu, posebno na područje Severne Evrope, na događaje, represivne odredbe protiv Roma koje su uključivale ubijanje, mučenje, progon, zabranu korišćenja jezika i običaja, kao i na zakone koji su tada zbog njih počeli da se uvode, počevši od početka petnaestog veka.

– Prvi nemački anti-romski akt izdat je 1416. godine, kada su Romi optuženi da su strani špijuni, nosioci kuge i izdajnici hrišćanstva, i proterani su iz regije Meissen u Nemačkoj;
– 1500. godine, Maksimilijan I (Maximilian I) je naredio da svi Romi budu van Nemačke za Uskrs;
– 1566. godine, Ferdinand I je naložio proterivanje i istrebljenje Roma;
– 1659. godine, u Neudorfu su se dogodila masovna ubistva Roma;
– 1710. godine, Frederik I (Frederick I), prvi Pruski kralj, osudio je sve romske muškarce na prisilni rad, Romkinje su bičevane i žigosane, a njihova deca trajno uklonjena;
– 1721. godine, car Austrougarskog carstva Karl VI (Charles VI), je naredio istrebljenje svih Roma (220 godina pre nego što je Hitler izdao istu direktivu);
– Godine 1725. Friedrich Wilhelm I osudio je sve one koji su stariji od 18 godina na vešanje;