Moral i običaji

 Uvod

 
“Dve stvari ispunjavaju dusu uvek novim I sve vecim divljenjem I strahopostovanjem: zvezdano nebo nada mnom I moralni zakon u meni.”
 
Imanuel Kant

Sociologija proučava pojam društva i njegov sastav iz raznih elemenata – društvenih pojava, i to je ono što bi se moglo nazvati društvenom statikom, jer se ovde društvo proučava, uglavnom, u stanju mirovanja, daje se presek društva bez obzira na njegovo kretanje. Drugi deo sociologije proučava društveno kretanje, dinamiku društva, tj. on proučava odnose, veze, medjuuticaj, s jedne, društva i vandruštvenih pojava (priroda, pojedinac), a, s druge strane, društva kao celine i njegovih sastavnih elemenata i, najzad, samih tih elemenata medjusobno. Ona proučava kako se i zašto društvo kreće, menja.
Sociologija se može definisati kao najopštija teorijska disciplina u društvu, koja istražuje pojave u njemu, procese i odnose, zakonitosti, strukturu, razvoj i celovitost.

Moral

Moral je skup nepisanih pravila i običaja koji utvrđuju međuljudske odnose i prosuđuju šta je dobro, a šta zlo. Moral je nešto objektivno kao oblik društvene svesti, sistem običaja, navika, normi. To zahtev društva za određenim ponašanjem, odnosno, principima koji određuju kako nešto treba da bude. On je relativan, nije isti u svim društvenim grupama i istorijskim periodima. Centralne vrednosti morala su: dobro, ispravno i pravedno.
Svi moralni pojmovi kreću se oko dobra kao celine. Moralnost počinje kad se ljudi reše na udruživanje i uzajamnu zavisnost i organizaciju; život u društvu zahteva da jedinka neki deo svoje samostalnosti žrtvuje zajedničkom poretku, i naposletku dobro celine postaje norma ljudskoga držanja. Kad se jedna grupa nadmeće u zarađivanju s drugom grupom ili se protiv nje bori, onda ona pobeđuje svojim jedinstvom, moći i sposobnošću svojih članova da u težnji za zajedničkim ciljevima hode združeno. To je cilj organizacije za kojim svako društvo ima da teži, dokle god želi da u životu ostane.
Sve društvene zajednice poseduju odredjene moralne norme.Moral se uglavnom odredjuje kao oblik društvene prakse,delatnog čovekovog odnošenja prema svetu,drugim ljudima I prema sebi samom.Time se izražava stav da su jedino oni postupci moralni koji izdrže vrednosnu procenu.Ona dolazi od društvene sredine I javnosti,što predstavlja objektivnu stranu morala,a ukoliko izraze vrednosno odobravanje samog čoveka koji takav postupak vrši,to onda daje subjektivnu stranu morala.
Nužan uslov da bi jedna radnja bila moralna je da ona treba da se izvrši u skladu sa osecanjem savesti I dužnosti a ne zbog lične koristi ili sebičnog interesa.Neka radnja postaje moralna tek onda kada je čovek obavlja zato što tako treba a ne zato sto mora.Uraditi,izvršiti jedan moralni čin,predstavlja dobro,pa se I ocenjuje kao dobro,valjano.S one strane dobra je zlo. Dobro I zlo su osnovni vrednosni pojmovi morala I etike kao što su recimo u umetnosti to lepo I ružno.Razlikuju se pravne,moralne I običajne norme u ponašanju.