Moral

UVOD

Skup pravila o ponašanju u međusobnim odnosima ljudi, koje je izgradila i usvojila neka društvena zajednica može se definisati kao moral. Na moral se gleda i kao na svest o dužnostima, kao na spremnost za vršenje nekih zadataka, kao na disciplinu, samopouzdanje, hrabrost. Gledano tako moguće je govoriti o učeničkom moralu, nastavničkom moralu, moralu dece, roditeljskom moralu, moralu muškaraca, moralu žena, moralu radnih zajednica kolektivnih udruženja. Temeljno pitanje u području moralnog razvoja jeste da li je moralno rasuđivanje povezano sa moralnim ponašanjem.
Postoje razna shvatanja i definicije morala; neke od njih moral određuju u dva značenja: kao“oblik ljudske prakse” i kao pravila i norme ponašanja. Međutim, najveći broj stručnjaka moral određuje na bazi dobra i zla. Dobro i jeste osnovna komponenta i najvažnija kategorija morala. U tom smislu se može dati sledeća definicija: Moral kao poseban oblik društvene svesti obuhvata skup pravila i normi o ponašanju ljudi koji regulišu njihove međusobne odnose na bazi dobra i zla. Kao što se iz ove definicije vidi, moral je veoma složena društvena pojava. Ona je drtušveno uslovljena i vrši uticaj na društvo.
Svi se stručnjaci, koji se bave problemom morala, slažu da kategorije dobra i zla određuju specifičnost morala kao posebne vrste društvenih pojava. Međutim, nema slaganja oko toga kako treba shvatati i definisati kategoriju dobra. Dobro i zlo su relativne kategorije. Nemaju isto značenje u različitim vremenima i različitim društvima. Većina se slaže da je vrhovna moralna vrednost moralno dobro. Moralno dobro ima relativno značenje, ali u određenom smislu ima i opšte univerzalno značenje. Tako na primer ubiti čoveka je univerzalno zlo, a sprečiti čoveka da počini ubistvo je univerzalno dobro. Moral određuje ono što je dobro, a zabranjuje ono što je zlo. Moral odobrava ono što je dostojno, čovečno a zabranjuje ono što je nedostojno, nečovečno. Šta je dobro i zlo, šta je čovečno i nečovečno, ne može se odrediti jednom zauvek, za sva društva i za sve klase i slojeve. Svaka društveno – ekonomska formacija ima svoj sistem moralnih normi.
Ali, postoji jedan opštečovečanski moral. Društvo nameće određeni moral pojedincu da ga on usvoji kao svoj lični moral. Tako svaki pojedinac stvara svoj lični moral koji se, manje ili više, razlikuje od društvenog. Pojedinac uviđa da ne može opstati bez morala, zato oseća da je nečovek kada ga krši. Teško je odrediti sadržaj moralnog doba koje obavezuje, određuje dužnosti.
Lukić u tom smislu zaključuje „da se ni pojam dobro, ni pojam moralno dobro ne mogu tačno sadržinski odrediti, pa da se time, ni moral ne može sadržinski odraditi. Svako ostaje da, upoređujući izraze dobro i moralo dobro, njihovo značenje shvati na intuitivan način.
 

MORAL – REGULATOR ODNOSA MEĐU LjUDIMA

Moral je jedan od najznačajnijih regulatora odnosa među ljudima, koji prvenstveno reguliše njihov uzajamni odnos, svakodnevno ponašanje i komunikaciju u svim oblastima života pa i u profesionalnom radu. To, istovremeno znači da se identičan etičko – moralni proces (odnos) odvija i u oblast bezbednosti. Iz tog odnosa proizilazi određeni kodeks etičko – moralnog ponašanja ljudi koji se profesionalno bave ovom delatnošću, odnosno pravila, principi i zakonitosti profesije. Iz rečenog proizilazi da zajednički život među ljudima može biti moralno ispravan samo ako svi članovi konkretne društvene zajednice poštuju izvesna pravila ponašanja, gde se neki postupci odobravaju i podržavaju, a neki ne odobravaju i zabranjuju, gde je prvo dobro, a drugo zlo. Te odnose regulišu određene norme ponašanja.
Najbitniji regulatori odnosa među ljudima su:

• pravo,
• običaj,
• moral,
• religija